„’Be Shine’ se sa engleskog može prevesti kao ’Sijaj!’, ali i ovo ’Be’ ima svoje značenje. To je skraćenica od ’best experience’. Tako smo htele da uklopimo sve i poručimo svojim mušterijama da želimo biti najbolje, broj jedan.“
Bilo je nekog posebnog sjaja i u očima Ljudmile Mitko i Ilone Dvornik, dok su objašnjavale malu igru reči sakrivenu iza naziva njihovog skromnog biznisa koji su pre nešto više od godinu dana zajedničkim snagama pokrenule u Vranju. Već sa prvim maturskim večerima, leta prošle godine, gradom se pročulo za novi krojački salon, iz kojeg izlaze najmodernije i najlepše haljine koje se mogu videti na tamošnjim svečanostima. A nema u malim mestima boljeg marketinga od „čuvenja“.
„Vranje je mali grad, ako neko nešto ne radi kako treba, to svi znaju. Nas dve smo to i htele, da nas poznaju po kvalitetu“, ponosno je istakla Ljudmila Mitko, vlasnica ateljea.
Pet zvezdica na Woltu
Kočaj Arjubi u životu se bavio različitim poslovima, od građevinarstva, preko automobila, do agencije za prevođenje. Nedavno se upustio i u novu biznis avanturu u Beogradu, ovoga puta ugostiteljsku. U Ulici Gavrila Principa pre nekoliko meseci otvorio je restoran („za poneti“) avganistanske kuhinje „Ariana Yummy“, za koji kaže da, zasad, radi „bez ikakvih problema“.
„Na otvaranje sam pozvao svoje prijatelje, bilo je oko 70 ljudi i imao sam dobru reklamu. Počeli smo, i zasada je okej. Planiram još mnogo stvari da završim. Voleo bih da ovo jednog dana preraste u lanac restorana. U tome mi mnogo pomažu moja deca i srećan sam zbog toga“, kaže Arjubi, na odličnom srpskom.
U planu je i jedan veliki restoran tradicionalne hrane iz Avganistana u Beogradu, a Arjubi čak pominje i širenje na druge gradove.
„Avganistanska hrana je nešto novo u Srbiji. Ali kada pogledam na Woltu da mi ljudi daju pet zvezdica, baš mi bude drago.“
Možda deluje da ovi uspešni preduzetnički poduhvati, udaljeni 350 kilometara jedan od drugog, na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog. Međutim, priče njihovih glavnih aktera povezuju ne samo njih već i milione drugih koje su nesrećne okolnosti primorale da napuste domove i krenu u potragu za novim životom.
Putevi Ljudmile, Ilone i Kočaja ukrstili su se prošlog petka na panelu koji je organizovala Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) „Finansijska inkluzija izbeglica – značaj, izazovi i potencijal“, gde su govorili o tome kako je njihova potraga izgledala, zašto se ona završila baš u Srbiji i na kakve su sve izazove nailazili kada su se na to odlučili.
Ljudmila Mitko i Ilona Dvornik u svom ateljeu
Šta ima u Vranje
Ljudmila Mitko je, kako kaže, oduvek volela kreativne poslove. Za to se, uostalom, i školovala na Kijevskom nacionalnom univerzitetu za tehnologiju i dizajn, gde je stekla master diplomu. Odmah po početku rata, izbegla je u Mađarsku, ali pošto su hoteli tada bili preskupi, nije želela da se tamo zadrži.
„Došla sam u Srbiju i prvo sam se smestila u Leskovcu, jer su moji rođaci tamo izdavali mali, jednosoban stan. U tom stanu je bila samo jedna sofa i jedna fotelja na rasklapanje, na kojoj je spavalo nas petoro“, govorila je Ljudmila za Nedeljnik.
Uslovi u stanu su bili teški, bila je velika gužva, deca su se unervozila i stalno su se svađala, priseća se ona. Nakon dve nedelje, preselili su se u Centar za azil u Vranju.
„Bio je to neverovatan osećaj. Imali smo svoje krevete, svoje posteljine, nismo morali da se guramo jedni sa drugima. U Ukrajini smo imali sve i to je bilo normalno, a sada, kada smo dobili sopstvene krevete, kupatilo da se istuširamo i normalnu hranu, to nam je bilo mnogo vrednije“, kaže ona.
Prve nedelje rata, Ilona Dvornik provela je u jednom selu u blizini Kijeva. Prošlo je mesec i po dana od početka ruske invazije i već tada je izgledalo kao da se to neće uskoro završiti. Kada se ukazala prilika za slobodnije putovanje, Ilona je sa porodicom otišla u Tursku i tamo živela naredna tri meseca.
„Dok smo tamo bili, Ljudmila nas je stalno zvala u Srbiju. Imali smo, pored toga, ponude i za Kanadu i za Englesku. Stizale su različite informacije o Srbiji tada, međutim, uveravala nas je da je ovde stvarno sve u redu, pa smo onda na kraju i došli. Shvatili smo da je to najbolja opcija“, prepričava ona.
Udobnost koju su Ljudmila Mitko i njena porodica osećali tokom prvih dana boravka u Centru, s vremenom se pretvorila u teret.
„Mnogo smo vremena sedeli u prihvatnom centru za azil u Vranju“, kaže Ljudmila. „Počeli smo da se osećamo kao da gubimo vreme. Videli smo da se situacija u Ukrajini neće smiriti tako brzo. Htela sam da nađem posao. Nisam znala jezik, a naše diplome nam ovde ništa nisu značile. Ilona je u Ukrajini bila top menadžer, imala je svoju firmu koja se bavila turizmom. I ja sam bila top menadžer u firmi koja je prodavala kozmetiku za profesionalne salone lepote. Raspitivala sam se kako žene ovde rade u marketima, u fabrikama, koje plate imaju, kako rade. U Vranju nam nisu bile neophodne diplome za neke fizičke poslove, poput fabrike. Bile smo spremne da radimo bilo koje poslove, ali ako postoji mogućnost za nešto bolje, htele smo da probamo. Istina, kad imaš decu, ti i nemaš mnogo izbora, ali ako možeš da nešto drugačije uradiš, zašto da ne probaš?“
Tada, Ljudmila i Ilona počinju da razmišljaju i o sopstvenoj inicijativi. Htele su da pokrenu biznis, u skladu sa mogućnostima kojim su raspolagale. Došle su na ideju da u Vranju otvore krojački salon, koji će se usko specijalizovati za ženske haljine i decu. Međutim, kako je već bilo skoro nemoguće pronaći posao za koji su bile kvalifikovane, nisu znale šta da očekuju. Osnivanje firme nije moglo biti jednostavnije od pronalaženja posla, međutim, kako kažu, nisu nailazile na poteškoće pri pribavljanju papira.
„UNHCR je bio uz nas stalno i mnogo su pomogli oko dokumenata. Kad dolaziš negde ovako kako mi dolazimo, na papire uopšte i ne misliš. Zato se i ne sećam da je tu bilo nekih velikih poteškoća“, kaže Ljudmila. „I da ih je bilo, to su bile lake prepreke.“
Učesnici u panelu „Finansijska inkluzija izbeglica – značaj, izazovi i potencijal“
Problemi sa bankama
Stvari su, ipak, zapele tek kada su na red došle banke.
„Bilo mi je teško da otvorim račune“, kaže ona. „Kad sam otvarala svoju firmu, išla sam po gradu da vidim gde mogu da otvorim račun, i nisam naišla na dobar odgovor.“
Slično iskustvo imao je i Kočaj. Kada je nakon godinu dana boravka u Srbiji dobio radnu dozvolu, otvorio je račun kao fizičko lice, a ubrzo i račun za firmu. Međutim, kada je 2020. trebalo da dovede i porodicu, u istoj banci nije mogao da otvori račun za suprugu. U međuvremenu mu je bio potreban još jedan račun, a banka u kojoj je tada već imao dva aktivna računa, nije htela da mu otvori novi.
„Odbili su da otvorim i treći račun na novu firmu zbog naše dokumentacije. Mi imamo ličnu kartu, ali naša vozačka dozvola se često ispostavi korisnijom. Na kraju sam otišao u drugu banku i tamo uspeo. Ista država i isti grad, kako to da u jednoj banci može, a u drugoj ne može?“, rekao je Kočaj na panelu.
Taj se patern, ispostavilo se kasnije, ponavlja veoma često u Srbiji, tako da se već ustalio kao hronični problem zbog kojeg izbeglice u Srbiji ne mogu da ostvare pravo na finansijske usluge, zbog čega može da postoji rizik da odu u „sivu zonu“.
Mada su mahom svi organi i zakoni koji na bilo koji način regulišu ovo pitanje – od Zakona o platnim uslugama, preko Narodne banke Srbije, pa sve do međunarodnih organizacija poput Radne grupe za finansijsku akciju (FATF) i Evropskog nadzornog tela za bankarstvo (EBA) – u suštini saglasni da se tražiocima azila moraju omogućiti makar osnovne finansijske usluge, propusti se i dalje događaju. Različiti su razlozi za to, zaključili su stručnjaci za ovu oblast tokom diskusije na panelu UNHCR-a.
„Regulativa o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma svakako može biti ograničavajući faktor“, smatra Ivana Vujošević iz Raiffeisen banke. „Za nerezidente važe određeni uslovi koji moraju biti ispunjeni u cilju usklađenosti rizika od pranja novca i sprečavanja terorizma.“
Pomoćnik direktora Uprave za sprečavanje pranja novca Dragan Marinković pokušao je da osvetli deo ovog problema na slučaju Sirijca koji je, kao i mnogi ljudi sličnog statusa, imao problema sa otvaranjem računa.
„On preko 40 godina živi u Srbiji, ima porodicu, imao je više firmi i više ličnih računa“, kaže on. „Međutim, poslednjih par meseci čovek nije ni u jednoj banci, a službenici mu nisu otvorili račun samo zato što je iz Sirije. Dakle, radi se o klasičnom neznanju. Iz neznanja ide strah i pogrešno tumačenje, i pogrešna primena zakona.“
„Zakon o bankama, član 41 jasno kaže, banka slobodno odlučuje o izboru klijenta“, pojašnjava dalje Marinković. „To je nešto odakle banke kreću, a tu i završavaju. Često se banke kriju iza tog člana. Ono što banke treba da rade, jeste da primenjuju zakon, a on je jasan. FATF standardi su isto vrlo jasni, ali niko ne pominje da su FATF standardi, minimalni standardi. Često obveznici našeg zakona, među kojima su banke, pokušavaju da budu veći katolici od pape, pa primenjuju neka stroža pravila.“
Pomoćnica poverenice za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije Mirjana Kecman veruje da su izbeglice zbog svoje specifičnosti, različitosti, automatski u nepovoljnijem položaju.
„Oni su manja grupa sa kojom se bankarski sektor ređe susreće i onda zbog nepoznavanja i njihovih ličnih dokumenata i načina kako da se određeni problem reši, olako se pribegava tome da se odbije stranka“, rekla je Mirjana Kecman.
„Propisi Republike Srbije nisu smetnja“, dodaje ona. „Suština je nepoznavanje propisa i nerazlikovanje toga da li osoba ima status stranca ili status azila ili privremene zaštite. Imamo državni organ koji izbeglicama izdaje dokumenta, oni legalno borave, tako da ne vidim problem zašto se ne izvrši pojedinačna provera.“
Kako bi se prevazišli ovi propusti, i izbeglicama omogućio pristup računu u banci, koji je nasušna potreba ukoliko neko želi da se bavi bilo kojim pristojnim poslom u Srbiji ili pak dobija finansijsku pomoć, poverenik za zaštitu ravnopravnosti priprema set preporuka koje bi trebalo da poboljšaju finansijsku inkluziju izbeglica.
„Mi ćemo uputiti preporuku svim bankama kojom ćemo podsetiti na sve propise RS koji se odnose na ovu materiju“, najavila je Mirjana Kecman. „Da ih upoznamo sa izgledom tih dokumenata, sa problemima sa kojima se ti ljudi suočavaju, sa mišljenjem NBS, i da im kažemo da banke upoznaju svoje bankarske službenike. Da se ne dešava da neko na šalteru već sa prvim dokumentom kaže klijentu ’Vi niste klijent za nas’. Treba prvo preskočiti prvu stepenicu – šalter. Da shvatimo da izbeglica, tražilac azila, bez računa ne može ništa i da tako odlazi u sivu zonu. Zar nije opasnije primanje para na ruke? Trebalo bi ovu situaciju približiti i bankama, ali i klijentima, kako bi došli spremni i kako bi sprečili automatsko odbijanje.“
Na dva klika
Ljudmila Mitko i Ilona Dvornik su na kraju uspele da otvore račune, ali tek pošto su se nepotrebno uključili i drugi organi u slučaj koji bi inače trebalo da u nekoliko klikova reši službenik u bilo kojoj banci.
„Ljudi koji rade u Komesarijatu pomogli su mi da nađem direktora filijale i on mi je pomogao da otvorim račun u drugoj banci. To je više ličilo na završavanje posla preko veze“, kaže Ljudmila Mitko.
„Možda je tako i bolje“, dodaje ona kasnije kroz šalu. „Ti sedneš sa čovekom koji može nešto da ti objasni. Često izgubimo po 15 dana zbog nekog papira, što se odrazi na zaradu, a moramo plaćati kiriju za Ilonin stan, moj, lokal. Ali razumemo zašto je to tako, spremne smo na to. Imale smo poteškoće sa otvaranjem računa, ali mi ne gledamo na to kao na neki veliki problem. Ovi problemi se mogu rešiti. Ako želiš da svemu pristupiš sa spuštenim rukama, onda ne treba ni počinjati.“
Bio je to poslednji preduslov da „Be Shine“ prvi put zasija u Vranju. Danas, nešto više od godinu dana kasnije, radionica priprema pohod na veće tržište.
„Sada se selimo u Novi Sad, i naše mušterije uopšte nisu srećne zbog toga“, kroz smeh je prokomentarisala buduće planove Ljudmila Mitko.
„Da bi se biznis razvio, potrebno je vremena. Godinu dana je tek prošlo. Još uvek ništa ne možemo da kažemo. Svesne smo da nam ovaj posao omogućuje da ostanemo u Srbiji. U martu nam ističe rok za produženje boravka i mi ako nemamo posao, može se desiti da nas isele u roku od 10 dana. Mi smo tako napravile da su Ilonina deca krenula da uče u likovnoj gimnaziji, a moj sin je prvi razred. Plan nam je da ovde ostanemo i da nam deca dobiju evropske diplome. Evropske diplome sa slovenskim mentalitetom.“
