Zašto je usvajanje dece u Srbiji teško?

“U Srbiji trenutno 306 dece čeka na usvajanje. Potencijalnih usvojitelja, tj. onih koji žele da usvoje dete, ima duplo više. Uprkos tome, prošle godine je usvojeno najmanje dece u proteklih 10 godina. Traže se podobni roditelji za određeno dete, a ne obrnuto”, kaže direktorka Komore socijalne zaštite Sandra Perić i objašnjava kako teče procedura usvajanja.

Za poslednjih 10 godina, najviše dece iz sistema socijalne zaštite koja su dobila nove roditelje bilo je 2014. – skoro 200, ali je zato u 2023. usvojeno najmanje dece u poslednjoj deceniji – 62. Među decom koja nemaju roditeljsku brigu svake godine je najviše onih školskog uzrasta, između pet i 12 godina.

Usvajanje dece, iako je plemenita stvar, nije uopšte laka tema. Usvajanje dece u Srbiji još je teža tema, jer oni koji žele da usvoje dete prolaze kroz vrlo složen proces koji na kraju ne garantuje da će do usvajanja doći. Ponekad čujete da društvo nije do kraja spremno za razumevanje usvajanja, ali kako i da bude, kada se ukorenio stav da sistem “podmeće nogu” onima koji skupe hrabrosti i upuste se u taj birokratski, emocionalni i ljudski maraton?

Zakonski okvir za koji bi se eufemistički reklo da nije “temeljan”, nedovoljno edukovana zajednica i stigma koja je samo prividno u nestajanju, tu su i pre predaje prvog papira za usvajanje. Prepreke na koje nailaze usvojitelji u Srbiji nisu naivne.

Ovaj proces prati „najvoljenija“ reč  Ona podrazumeva najmanje tuce zahteva, izvoda, kopija, uverenja i ostalih potvrda.

“Nisam čula da neko kaže ‘ja neću dete ovakvo, želim samo ovakvo’”, kaže za Velike priče Dragana Krstić iz udruženja “Šansa za roditeljstvo”, koja i sama ima iskustvo (nezavršeno) u ovom procesu.

Nije ništa novo da određeni postupak zahteva spisak papira. Samo, kada su ti papiri linija razdvajanja od živog bića, ume da bude teško. Ana Simonović i njen suprug pokušavali su da usvoje dete sedam godina.

“Znate, to što vama treba za nešto najlepše taj dokument, to nikoga ne zanima. Prosto čekanje; da li je to mesec dana, dva, tri meseca, to nikoga ne zanima”, priča ona. “Ne znam prosto odakle da počnem. Prvo, ja sam jako ljuta zato što sve to tako dugo traje. Nema potrebe za tim. Moja deca su bila sedam godina u hraniteljstvu, sedam najbitnijih godina, kada su sticali neka osnovna znanja, kada treba da se pripreme za život.”

Jedan od glavnih problema jeste upravo čekanje. Iako je usvajanje nužno proces koji traje i ne dešava se preko noći, dešava se i čekanje koje ume  da broji i dvocifren broj meseci.

Ako se pogleda zakonki okvir, on nudi određeni rok (šest meseci) da se procena potencijalnih usvojitelja završi, ali nije strana pojava da neophodni dokumenti prikupljeni pre procene prestanu da važe. Jer, rok je probijen, a do poziva nije došlo.

I tako, dok se čeka na procenu, deca su u hraniteljskim porodicama, jer za njih „nema nikoga“.

Ljudima nije lako da govore o ovoj temi. Često su suočeni sa strahom da se, i pored velike želje, odluče na ovaj korak i započnu proces usvajanja. Osim što vode bitku u sebi, često su okruženi i komentarima poput “kako ćete sa njima, nisu vaša krv”. Ana Simonović potvrđuje ove otežavajuće okolnosti i kaže, kao nešto što može biti podrška za one u procesu, da je ljubav ono što je toj deci potrebno. Iako priča da je sada najsrećnija osoba na planeti, priseća se dana kada nije bilo tako.

Ovaj par sveukupno je imao dva razgovora, drugi je bio onaj najsrećniji. Međutim, nakon što je završen, usledila je tromesečna tišina, a onda poziv koji je napravio promenu.

Međutim, iako je ova priča (doduše nakon sedam godina) imala srećan kraj, činjenica da ljudima treba pomoć da skupe hrabrost i otpočnu proces, ali i nakon što do usvajanja dođe – ostaje nepromenjena. Mada i mnogo pre no što usvajanje postane realnost bude „kud koji mili moji“, potreban je sistem podrške, jer – usvajanje je teška tema sama po sebi, a usvajanje u Srbiji je još teže.