„Trezven i bezizražajan, izašao je iz svog automobila i polako krenuo ka spomeniku prateći dvojicu muškaraca koji su nosili venac. Venac je položen u podnožje spomen-obeležja između dve plamenom zapaljene kamene menore. Vili Brant, koji je za vreme nacizma bio u Skandinaviji, pao je na kolena i ostao u tom položaju čitav minut. Lagano je pognuo glavu, a zatim teško ustao. Kada se okrenuo, ivica njegovih usta je drhtala. Pridružio se svojoj zvaničnoj delegaciji i polako odšetao kroz široko razdvojeni red okupljenih ljudi.“
Tako je 8. decembra 1970. godine Njujork tajms pisao o prvoj zvaničnoj poseti nemačkog kancelara Poljskoj nakon Drugog svetskog rata. Povod za istorijski susret bio je potpisivanje Varšavskog sporazuma, kojim su se obe strane obavezale da nenasilno prihvate liniju Odra–Nisa kao međusobnu granicu, čime se Zapadna Nemačka odrekla dela sporne teritorije u korist Poljske.
Međutim, pitanje granica koje je u – mračnom prošlošću opterećenim – odnosima Nemačke i Poljske bilo posebno delikatno, Brantovim gestom u Varšavskom getu palo je u drugi plan, ostavljajući prostora za razmišljanje o problemima koji su dugoročno bili važni ne samo za dva suseda nego i za čitav blokovski podeljeni svet.
CEO TEKST ČITAJTE U MAGAZINU ISTORIJA KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ PRAZNIČNI DVOBROJ NEDELJNIKA. DIGITALNO IZDANJE POTRAŽITE NA NSTORE.RS
