Isak Sentiljes, dvanaestogodišnjak iz Klivlend Hajtsa u Ohaju, veoma je zauzet dečak. Njegova majka Rene se pobrinula za to.
„Na klavir sam ga upisala kada je imao pet godina“, kaže Rene. „Na fudbal je krenuo sa četiri. Išao je na časove plivanja, borilačkih veština. Sve sam uradila. Naravno da jesam.“
Naravno da jeste. To je ono što većina roditelja u Americi danas radi. I oni su tu da nadgledaju apsolutno sve – voze ih na utakmice, gledaju priredbe iz prvih redova ili samo sprovode nekakve projekte kod kuće kada zbijeni svakodnevni raspored to dozvoli.
Ovakvo roditeljstvo koje je nekada bilo rezervisano isključivo za pripadnike viših klasa, sada se proširilo čitavim socioekonomskim spektrom i duboko se ukorenilo u zemljama poput Engleske i Australije. Stručnjaci nisu saglasni je li ovakav pristup poželjan ili poguban za decu, ali jedno je sigurno: način na koji Rene Sentiljes odgaja svog sina umnogome je drugačiji od načina na koji je ona odrastala.
„Moj posao nije bio da ih zabavljam“, kaže njena majka Kler Tesin. „Moj posao je bio da ih volim i disciplinujem.“
Kako ona gleda na podizanje njene unučadi? „Ne kažem da to ne daje rezultate“, kaže ona. „Ali znam da sam se ja osećala slobodno kao dete. Obukla bih farmerke, obula svoje kaubojke i igrala se napolju čitavog dana.“
Pamela Pol iz Njujork tajmsa volela bi da je više vremena za igru u planovima roditelja, ali brine da mnogo dece ne bi znalo šta će sa tim vremenom. Ta deca su oduvek imala odrasle da se postaraju da njima nikada ne bude dosadno.
Pamela Pol takođe ne misli ni da ovakav način vaspitavanja donosi dobro. Dosada je, kaže ona, ponekad dobra.
„Ukoliko deca to ne nauče na vreme, gadno će se iznenaditi“, napisala je Pamela Pol. „Škola, suočimo se s tim, može biti dosadna, a posao nastavnika nije da zabavi decu, već da ih obrazuje. Život i nije smišljen da bude beskrajna parada zanimljivosti.“
Dosada ima, piše Pamela, još dublju vrednost. „Određene stvari se dešavaju upravo kada vam je dosadno. Nije važna dosada sama po sebi; važno je ono što činimo s njom. Kada dostignete tačku pucanja, dosada vas uči da reagujete konstruktivno, da sami učinite da se nešto desi. Ali ukoliko smo neprekidno suočeni sa zaglupljujućom dosadom, nikada ne naučimo kako da se nosimo s njom.“
To učenje je kontinuirani proces. Pitajte četiri miliona ljudi koji su kupili primerak Umetnikovog puta Džulije Kameron otkada je knjiga objavljena 1992. godine.
Knjiga predstavlja „zvezdu vodilju za pisce u blokadi i druge umetnike već više od četvrt veka“, napisala je Penelopi Grin za Njujork tajms. Oni koji se vode načela ove knjige osnovali su grupe na linijama od Toronta do Japana, od Brazila do Rusije, od australijskih pustinja do panamskih džungli.
Jedna od glavnih vežbi kojima ova knjiga podučava zasniva se na belom papiru: svaki dan morate početi ispisivanjem tri stranice o tome šta vam se mota po glavi. Druga vežba je „Sastanak umetnika“ – morate da provedete dva dana sami svake nedelje, na bilo kojem mestu koje će vam doneti novo iskustvo.
Dva sata nedeljno možda su previše u rasporedima zauzete moderne dece. Ali mogu, možda, da pronađu trunku vremena ako su makar čisti.
Kako Pamela Pol primećuje: „Toliko se korisnih ideja rodi pod tušem, kada ste zarobljeni u svakodnevnoj, banalnoj aktivnosti. Pustite svoj um da luta i pratite ga kud god da ide.“
© 2019 The New York Times
Tagovi
