Ne mogu da kažem da prezirem glumu, ali ne mogu da joj priznam status koji ona uživa u društvu i umetnosti. Smatram da je to toliko daleko od umetnosti, da u stvari i nije umetnost. Čak mislim da čovek koji je nešto malo iznad mediokriteta može da bude glumac, i to – izvanredan. Bolji i od mene i od mnogih s kojima dejstvujem. Kad god sam izlazio iz bioskopa, ismejavao sam Gretu Garbo, Kena Majnarda…
Kad god bi dolazio u Beograd, Rade Šerbedžija je svraćao do svog prijatelja Žike Pavlovića. Žika ga je vodio po ateljeima beogradskih slikara ili na pasulj kod Pavla Vuisića.
Tamo, na tom splavu, uživao je da pije rakiju i ćuti pored ta dva filmska diva.
– Znaš li zašto je Vuisić naš najbolji filmski glumac? – pitao ga je
jednom Žika.
– Znam da je najbolji, ali ne znam zašto – rekao je Rade.
– Pa zato što ne ume da glumi. Odnosno ne želi da glumi. Pogledaj ga u totalu. On samo hoda i ništa ne čini. Ali, kad dođe krupni kadar, burazeru, onda ga gledaj – tada vreme za njega stane. Ništa ne postoji osim njega i kamere u tom času. To jest, ni kamera ne postoji. Samo njegovo lice i oči zagledane negde u daljinu. U svemir verovatno. Kad to naučiš, i ti ćeš postati filmski glumac.
*Odlomak iz hit knjige o Pavlu Vuisiću koja se sada može naručiti na Nstore.rs
***
Tagovi
