Masa ljudi po Srbiji obolela od hipokrizije i dalje ponosno misli „da smo Zapad za Rumune i Bugare“, iako u duši prezire Zapad i čeka da mu Putin presudi, sem ako ga Tramp ne odobrovolji. I da niko, ni EU pravoslavni, ni Mađari, ne nameravaju da iz EU izađu (Bugari vešto senzibiliraju članstvo u EU i NATO-u i jaka proruska osećanja, istorijski uslovljena), kao što je pitanje da li bi Vučićeva Srbija zaista tamo da uđe.
Tonino Picula je izjavio da je Srbija od EU za investicione projekte dobijala rekordna sredstva iako je njen napredak na putu ka članstvu u poslednjem izveštaju ocenjen „ili kao limitiran ili ga nema“. Možemo li ubrzanim napretkom „u inat ustaši“ da dokažemo suprotno?
Zasada je Piculu Vučić spustio na nivo Tanje Miščević, koja formalno, „po prirodi posla“ možda i treba da ga primi, ali koja, ma koliko lojalna, za razliku od Vulina i Milice Zavetnice ipak nije avangarda kabineta Miloša Vučevića, kao što njeno ministarstvo nije jagoda na šlagu Vučićevog keč-ola.
I pitanje je da li se Tanja Miščević ikad zapita otkud Zavetnica i Vulin u istoj vladi kao i ona. Iako ideološki različiti, desničar Bulj kao „govedo ustaško“ i socijaldemokrata Picula kao „đubre ustaško“ ipak ne potvrđuju do kraja Minimaksov štos koji se suštinski odnosio čak i na Stipu Šuvara i Antu Markovića, jer Dragan Čović (Hrvatska demokratska zajednica Bosne i Hercegovine), na primer, nikada nije etiketiran iz Srbije kao „ustaša“.
Socijaldemokratkinja Tanja Fajon jeste prošla svojevremeno „toplog zeca“ u Srbiji jer je nešto zakerala o ovdašnjem stanju demokratije, ali zato Janez Janša nikad nije proglašen u Vučićevoj Srbiji za „slovenačkog ustašu“ iako je valjda ta ideja pucala i na golobrade regrute po Sloveniji. I Janša je simpatizer tuđmanizma.
Kako li bi se Ana Brnabić snašla da su njoj u Skupštinu upale majke regruta JNA zatečenih na početku rata u Sloveniji, a što se desilo potpredsedniku tadašnje Skupštine Srbije Borivoju Petroviću koji se odlično snašao i obezbedio povratak momaka kući, obezbeđujući u direktnom kontaktu sa Hrvatima njihov siguran prolazak kroz Hrvatsku.
Naravno, i sa Piculom i bez njega, ne treba imati iluzija da bi se Hrvatska pretrgla u naporima da se Srbija učlani u EU, pa bilo ko da je na vlasti u Srbiji. Generalni tuđmanovski narativ „Domovinskog rata“ je tabuiziran i jedinstven za hrvatski establišment, nezavisno od ideologije. Iza isticanja očekivanja da Srbija ispuni standarde za priključenje (kao Hrvatska što je uradila), obično se krije i zahtev da Srbija prihvati hrvatsku verziju ratnih događaja i narativ na njoj izgrađen.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
