Naše iskustvo je nataloženo, tako da i Vučić ima staze koje su njegovi prethodnici utabali, pa su ih prošli sa različitim ishodima: može Vučić kao Koštunica da vrati mandat narodu, može kao Tadić da skrati mandat (u oba slučaja slede izbori), može kao Milošević da krene u izolaciju i konfrontaciju sa Zapadom (ako ne rat određenog intenziteta, onda neka vrsta sankcija), a može i da povuče svoj – vučićevski – potez. Iako to u ukrajinskom kontekstu i opsesiji „kolektivnog Zapada“ Kosovom ne može biti magloviti „pašićevski potez“ (mož’ da bidne, a i ne mora), ovi moderni radikali (naprednjaci) će se, kako god Vučić da presaldumi, ponašati po logici „zna Baja šta radi“. Odnosno zna Vučić.
Kad bi odbio zapadni predlog o Kosovu, Vučić bi kratkoročno ojačao, ali srednjoročno izgubio. Ako bi ga prihvatio, možda bi kupio sebi još deset godina vlasti, kao što je sa Briselskim sporazumom obezbedio deceniju mira, investicija i povoljan ambijent za jačanje lične vlasti (odnosno indiferentnost Zapada prema stanju demokratije u Srbiji).
Koštuničin i Tadićev model (vraćanje mandata i skraćivanje mandata) u sebi imaju dozu manipulativnosti potrebne Vučiću (odlazim da bih se vratio), dok je Slobin model put bez povratka. Ali modeli Koštunice i Tadića se koriste više preventivno, kao povod za naprednjačke ritualne izlive lojalnosti.
Izbora će verovatno biti ove godine, ali predsedničkih teško. Što znači da će se Vučić verovatno opredeliti za svoj put. Iako očigledno poštuje Miloševića (čak možda više nego Šešelja), Vučić ipak strogo pazi da ne uđe i iracionalni sukob sa Zapadom koji je upropastio Miloševića.
Eto, vrlo lako može da se dogodi da na sledeće vanredne parlamentarne izbore udari junak na junaka – odnosno Vučićev „srpski blok“ na antivučićevski „nacionalni front“ (Novi DSS, Zavetnici, možda i Narodna stranka…). Ovi iz „fronta“ će optuživati Vučića za „izdaju“ Kosova, dok će im Vučić i njegovi vukovi odgovarati da su „janica patrioti“ – jer na kružocima gde brane srpsko Kosovo piju hrvatski ledeni čaj marke „jana“.
Tamo 2019. godine, u četvrtoj epizodi finalne i kontroverzne osme sezone HBO serije „Igra prestola“ napravljen je propust jer se u jednoj sceni u kadru našla i papirna čaša kafe iz Starbaksa. Inače, Starbaks je objavio da im je greška u „Igri prestola“ donela oko 2,3 milijarde dolara u besplatnom reklamiranju. Do danas je ostalo nejasno da li se čaša pojavila tu slučajno ili je to bio namerni plasman proizvoda, uglavnom kartonska čaša koja je naljutila fanove širom sveta u međuvremenu je digitalno uklonjena iz scene, dok je „janu“ sa famoznog sastanka kome su prisustvovali i Miloš Jovanović i Milica zavetnica, kako tvrde provučićevski mediji, uklonio Boško Obradović. Cela priča je prilično bizarna ali i pokazatelj stanja srpske političke i medijske scene. I podsetila je na priču iz tamo negde 2013. godine kad je navodno tada aktuelni ministar pravde Nikola Selaković, dok je kao asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu držao predavanje, demonstrativno uzeo od jedne studentkinje flašicu hrvatske vode i bacio je u kantu za đubre. Studentkinja je za medije svedočila kako se to dogodilo. Kasnije je Selaković demantovao tu priču, nazivajući je notornom laži i precizirao da je tokom predavanja o zločinima i strukturi NDH, video na klupi flašicu vode uvezene iz Hrvatske, te zaključio predavanje paradoksom da se ta voda puni u selu Jamnici gde su do 1995. isključivo živeli Srbi, a da ih danas nema.
Vučić relativno dugo i uspešno vlada zahvaljujući tehnologiji vlasti koja se zasniva i na takozvanom sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa, odnosno prevođenja javnog mnjenja u „goblin režim“ medijske aljkavosti, pohlepnosti i lenjosti. Fora je što njegove pristalice ne primećuju zjapeće logičke kolapse: na primer, u navodnoj krizi oko snabdevanja Srbije naftom preko hrvatskog naftovoda (Janaf), Vučić je olako rekao da Hrvatska maltene nastavlja politiku iz 1941, da bi koji mesec kasnije u Davosu imao sastanak sa Andrejom Plenkovićem, valjda onim koji nastavlja politiku iz 1941. (što mu dođe kao da se sastao sa Andrijom Artukovićem). Pa je na Badnje veče poslao Dačića u Zagreb, da dukat iz česnice izvuče onaj koji nastavlja politiku 1941. Svođenje Plenkovića i Milanovića na ustaše po marketinškoj dnevnoj potrebi relativizuje prave ustaše i njihove zločine. Tek postaje glupo kad dođe do ekstaze nakon Milanovićeve izjave u Petrinji da je Kosovo Srbiji oteto. To propagandno odsustvo nijansi i suštinskih razlika nanosi štetu nacionalnim interesima. Čak se i Jasenovac često koristi dnevnopolitički. Ali Vučiću je uvek lakše kad mu kažu da nije demokrata nego kad mu kažu da je izdajnik. U medijskoj strategiji spržene zemlje to ponekad izgleda kao da je Vučić zatočenik sopstvene propagande.
Ili: Na jednoj provučićevskoj TV emituje se prilog o srpskim „lažnim patriotima“ i „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi“, koji piju ledeni čaj „jana“, da bi odmah za njim išao prilog o albanskom spotu u kome se vodi kampanja protiv srpskih proizvoda, pa kad potrošač otvori kesicu „plazme“ umesto keksa u njoj su meci. Komentator se pita do čega smo stigli kad su i proizvodi dobili nacionalnost, kao da ledeni čaj „janica“ koji minut pre toga nije dobio nacionalnost. Širi je to još semantički, nacionalni, problem: kad se kaže da nema Srbijanaca, već samo Srba, znači li da nema Srbijanaca iz pesme „jelek, anterija i opanci, po tome se znaju Srbijanci“, odnosno da je ime soka „Srbijanka“ (Valjevo) bilo uvredljivo, ili kad Mile Dodik kaže da Srbi iz Republike Srpske ne mogu biti i Bosanci znači li to da onaj Bosanac iz pesme Bijelog dugmeta „jesi l’ mala ljubila do sada, jesi, jesi, al’ Bosanca nisi“, retroaktivno ne može biti Srbin?
No, dobro: moguće da ni desničari sa slike ne bi ostali dužni Vučiću da mu se neoprezno našla „jana“ na stolu (koja se valjda legalno prodaje u Srbiji). Izgleda li vam da su lideri sa slike i sa potonjeg okupljanja ispred Predsedništva Srbije (da upozore Vučića da ne „izda“), pokazali dovoljno samopouzdanja kao da nekima od njih na sledećim izborima ne bi trebala Vučićeva i naprednjačka pomoć oko skupljanja potpisa i statiranja na stranačkim konvencijama. A nekima je ranije trebala. Šta će neki od njih ako Vučić podigne izborni cenzus na pet odsto? Uglavnom, kad bi stranke desnice koja voli da se predstavlja antivučićevskom i patriotskom postigle dovoljan stepen akcionog jedinstva i koalicione sinergije, ne da bi skupili sami potpise nego bi mogli da imaju visoki dvocifreni rezultat.
Koalicija NADA (sa Novim DSS na čelu), pokret Dveri, stranka Zavetnici i nekoliko udruženja i pokreta zatražili su u prošlu subotu da Srbija plan Evropske unije i SAD, takozvani „nemačko-francuski“ predlog za pitanje Kosova i Metohije, odbaci u celini, uz ocenu da je u pitanju „ultimatum“. Njihovo subotnje okupljanje predstavljeno je kao početak zajedničkih aktivnosti. Lider Dveri Boško Obradović naveo je da NADA, Dveri, Zavetnici, Pokret za odbranu Kosova i Metohije i Srpska omladina za Kosmet predstavljaju početak „velikog nacionalnog fronta za očuvanje i odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije“. Ipak, čemu reč „front“? Pa i lepenovski Nacionalni front je 2018. promenio ime u Nacionalno okupljanje (savez), kako bi proširio glasačku bazu.
Iako pun zavetnih reči, skup sam po sebi nije dovoljan dokaz da Vučić i dalje nema kontrolni paket akcija na desnici. Odnosno da ga imaju Rusi. Antivučićevski desničari su se posebno obradovali pojavljivanjem Dragomira Anđelkovića na skupu, naglašavajući da je to „simbolički jako bitno“. Embrionalni „nacionalni front“ čak ima šansu da preraste u političku partiju (šansu koja će verovatno biti prokockana), jer će se scena umesto u obnavljanje višepartizma pre, shodno našem pretpolitičkom stanju, strmeknuti u još jednu tribalnu parodiju dvopartizma ili tropartizma gde će se politika i dalje voditi putem spiskova, peticija, prebrojavanja. Tadićev zamalo ostvareni dvopartizam – DS i SNS, sa dvotrećinskim konsenzusom oko evropske Srbije danas deluje kao fatamorgana.
Još jedan paradoks (na osnovu Demostatovih istraživanja) jeste taj da u SNS postoje delovi koji imaju proputinovska osećanja jača nego što su ona u delu antivučićevske desnice – gde jesu protiv zapadnog plana za Kosovo, ali nisu tako masovno za Miloševića i putinizam kao poželjan oblik vladavine. Tek je paradoksalno da Vučić – ako nema kontrolni paket nad desnicom koja bi da bude odgovorni nacionalni mejnstrim, ima kontrolu i dalje nad desnicom koja se smatra ekstremnom, kao i nad zombi desnicom radikalsko-julovske i SPS orijentacije iz devedesetih godina koju je Vučić temeljno i pasionirano rehabilitovao. Čak ako se neko od reinkarniranih likova iz devedesetih jogunio na Miloševićev potpis na Dejtonskom sporazumu, pa je neke Milošević morao da makne, ti bi se sad teško pojogunili na Vučićev pristanak na zapadni predlog/ultimatum.
Nerealno je očekivati da bi Đilasu obećani beogradski vanredni izbori mogli biti sami za sebe. Niti je Šapić toliko loš po naprednjačkim standardima, niti bi izbori mogli proći bez diferencijacije po pitanju Kosova, Srba u regionu i rata u Ukrajini. Ako bude izbora, biće bar i parlamentarnih uz beogradske, a takvu mogućnost je i najavio Vojislav Šešelj, neformalni politički patrijarh Srbije. Paradoksalno je da u ovim dramatičnim danima Vučića odlučno podržava Šešelj, zbog čije politike je Vučić i napustio radikale i posle izvesnog premišljanja se pridružio Tomislavu Nikoliću u naprednjacima. Nikolić i Koštunica se danas nadmeću u povjesnoj šutnji za razliku od veterana Tadića i Šešelja, sa mogućim još jednim paradoksalnim ishodom – da Šešelj podržavajući Vučića i njegovu odgovornost pred narodom i istorijom, bude (ne)namerno fleksibilniji od Tadića. Tek bi sad bila nemoguća ČBČ (Čeda–Boris–Čanak) koalicija.
Ako neko hoće u Vučićev „srpski blok“ kao moguću formalnu ili neformalnu izbornu koaliciju, neka ne ide tamo bez deset odsto osvojenih glasova. Najbolje ako taj neko to može da osvoji sam, ali i ako ne može, ne treba da odbije Vučićevu pomoć da mu obezbedi tih deset odsto ako Vučić u nuždi bude bio spreman na takav ustupak.
I prošloaprilski uspeh SPS je pokazao šta znači dvocifren rezultat – i psihološki i realpolitički. Nije cinizam ako kažem da bi možda bilo najbolje da SPS i ne izlazi više na parlamentarne izbore – već da se donese zakonsko rešenje da je za SPS garantovana kvota od deset odsto glasova. Vučić je izgleda digao ruke od strategije da drži SPS na jednocifrenom broju. S druge strane, opozicija bilo koje fele je svesna da bez SPS teško može formirati bilo koju buduću vladu a da u njoj nema SNS, dok bi i socijalisti sigurno pristali na „garantovanih“ deset odsto. Time bi se na neki način i relaksirao izborni proces u Srbiji. Koji bi Dačić sa mandarinskom mirnoćom gledao sa strane, čekajući da ga zamole ovi ili oni da sutra bude predsednik Srbije biran u parlamentu. Ako Ustav promenimo u pravcu kancelarskog sistema.
Vučić je rekao da neće menjati Ustav da se treći put kandiduje za predsednika, ali nije rekao da ponovo neće biti premijer, i da li će za razliku od onda kad je kancelarski sistem uveo na mala vrata, to sutra uraditi ustavnom reformom. Ili će biti premijer po sadašnjem Ustavu. Uostalom, upravo je Šešelj takođe nedavno rekao da Vučić sutra može biti premijer, bitno je da sad izdrži i ne pomišlja na bilo kakvo povlačenje. I naprednjaci se nadaju da će da izdrži i da se ne povuče sa mesta predsednika stranke. I ne treba. Naprednjaci su u pravu. Niti oni imaju koga da ga zameni a da ne liči na otužno ve-de stanje (jači je lider bio Radovan Vlajković kao predsednik Predsedništva SFRJ nego što bi to danas bio bilo koji kadar na čelu SNS umesto Vučića), niti je politički logično da najjača politička figura u zemlji nije šef stranke. Pošteniji je poljski model Kačinjskog – da Vučić vodi partiju koja je izvor legitimiteta, a da sutra i za mesto predsednika Srbije nađe još jednu Anu Brnabić. Čak i da izgubi rat i zbog toga ode, i od Vučića bi srpski narod masovno tražio da se vrati, kao što je to od Gamala Abdel Nasera tražio egipatski 1967, kad je ovaj podneo ostavku zbog teškog poraza od Izraela. Šešelj i na to sugeriše, ali to je rizičan put jer kako mi je jednom prilikom Milutin Mrkonjić rekao, Milošević je čak i posle Petog oktobra, u stvari do kraja, verovao u neki narod. Ali, Šešelj upozorava Vučića i da je kralj Milan Obrenović imao dobrih rezultata ali da ga je istorija osudila zbog tajne konvencije sa Austrougarskom. Aluzija je jasna.
Istraživanja Demostata pokazuju da SNS nije monolitna partija. Da pokazuje izvesnu nehomogenost (doduše samo jedna petina do jedne četvrtine partije). To treba da obraduje Vučića jer ne voli kad ga optužuju za jednoumlje i diktaturu. Ali ta mala nehomogenost je više erozija prema veri u partiju nego u vođu, jer Vučić je i dalje glavni faktor integracije partije i njen neprikosnoveni arbitrarni centar moći. Njegove verne pristalice mu pomažu u tome širenjem nihilizma da su niko i ništa bez njega. Pa više od pola miliona krompira je nešto. Čak i kad nisu svi krompiri oni najbolji – iz Ivanjice.
Ili je Miloš Jovanović samo pionir, pa će politička evolucija u Srbiji ići u pravcu da će posle pravljenja Novog DSS, na red doći „novi DS“, a u konačnici i „novi SNS“. Samo će SPS imati luksuz da manje više ostane „stara“. Kao živi dokaz da nema nulte tačke u savremenoj srpskoj političkoj istoriji. Malo je tužno za unutarstranačku dinamiku da jedna tako velika i moćna partija kao što je SNS nema potencijal da stvori realnu političku, a ne samo interesnu frakciju. Mada u srpskom pretpolitičkom stanju pojava frakcija prosto znači i cepanje stranke. Pa i učili smo da je najveći uspeh Josipa Broza nakon što je 1937. došao na čelo KPJ bilo uništavanje frakcionaštva.
„Jana“ desnica veće saveznike ima u delovima SNS nego u partijama centra i levo od centra. Kao što i evropska opozicija saveznike ima pre u delovima SNS i SPS nego u „jana“ desnici. Da razmišljaju u stilu lucidnog kriznog pi-ara, „lažne patriote“ bi svom „nacionalnom frontu“ dali ime Koalicija Jana, a onda bi videli ko bi kome pevao „ajde Jano kuću da prodamo, da prodamo samo da igramo!“.
Nakon što su razgovarali sa predstavnicima opozicije, Vučić je primio evroparlamentarce Vladimira Bilčika i Matjaža Nemeca, sa kojima je razgovarao o evropskim integracijama Srbije, Nacrtu izveštaja Evropskog parlamenta o Srbiji, međustranačkom dijalogu i aktuelnoj situaciji. Evroparlamentarcima vlast zamera što nekorektno cepidlače oko Srbije, dok im evro-opozicija zamera što se više ne angažuju da umesto nje destabilizuju Vučića.
Šta su pokazali ovi sastanci: prvo, da je dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima, pod pokroviteljstvom EU, trebalo da preraste u stalnu konferenciju i da se njegove sesije prenose direktno na RTS, jer bi bile bolje od bilo koje debatne emisije koju traži opozicija na javnom servisu, a bilo bi to i gledano. Drugo, da uz dužno poštovanje, činjenica da nam političari iz bivših komunističkih zemalja i republika sole pamet o demokratiji i pridruživanju, pokazuje koliko smo zaostali, a nismo morali i koliko sami sebe ubeđujemo da mi tamo i ne pripadamo. Iako čak i Milan Stamatović, kao prononsirani rusofil, kad najavljuje impresivne sportske objekte koji se grade na Zlatiboru kaže u kamere da će to biti idealni uslovi za pripreme evropskih timova, a ne kaže ruskih ili evroazijskih, kao što i Vučić kad se hvali koliko građana Srbije mnogo putuju za praznike (jer se podigao standard za vreme njegove vlasti), navodi samo Dubai kao destinaciju van EU.
Ako je tačno da je jedan evroparlamentarac rekao da Srbija neće biti ostrvo, već Iran u Evropi, ne prihvati li sporazum o Kosovu koji joj nudi Zapad, to nije bilo smešno ni onima koji su se zafrkavali kad je Maja Gojković prilikom posete Iranu 2017. obukla hidžab.
Ako je bilo – bilo je drsko. Jer ovi evroparlamentarci ipak nisu Černomirdin i Ahtisari koji su objašnjavali Miloševiću šta će biti ako ne povuče vojsku s Kosova. A nisu ni Eskobar i Šole. Koji ipak nisu poravnali sto pred Vučićem kao Ahtisari pred Miloševićem, što je scena koja je ušla u političku mitologiju. Iako Ahtisari to demantuje u svojoj knjizi „Misija u Beogradu“. Na Miloševićevo pitanje šta će biti ako odbije, nije odgovorio „Beograd će izgledati (ravan) kao ovaj sto“, niti je lupao pesnicom o sto. To potvrđuje i ruski general i svedok Leonid Ivašev. Ultimatum Miloševiću je u stvari postavio Viktor Černomirdin.
Tagovi
