Zašto neki ljudi ne vole poklone?

Na kraju godine, obično se vode slični razgovori. A osim podvlačenja crta, govori se često i o ljudima koji obožavaju i o onima koji mrze praznike. I poklone. Ovo je priča o „njima“, o ljudima koji ne vole poklone.

Poklonoljupci verovatno teško mogu da shvate da neko nije ljubitelj dobijanja i najmanje sitnice. Poklonbegunci možda i ne bi da misle o tome kako je sa druge strane, sa koje ljudi oberučke uzmu darovano.

Bez neprijatnosti i bez stida. Bez čuvenog „overtinkovanja“.

Međutim, postoje objašnjenja za ovaj fenomen. Dva su glavna razloga i pokreće ih različita motivacija, otkriva psihoterapeut pod supervizijom i filozof Mirej Paunović. Ista pojava, različiti pogoni.

„Jedni ne vole poklone zato što nisu navikli na njih. Oni su iz porodica gde su bili veoma frustrirani, gde se od njih zahtevao rad, red i disciplina, gde jeste bilo i podrške i pažnje ali to nije bila pažnja koja je bila okrenuta ka toj nekoj nežnosti, već ona okrenuta ka zadacima. Tu su te neke detinje potrebe vrlo rano frustrirane. Takvi ljudi su uglavnom uspešni i  produktivni, veoma često pomažu drugima. Oni su poput Supermena – stalno su tu za druge, međutim, oni su, kao i Supermen, neretko i skromni, a imaju problem da zatraže pomoć. Kao što imaju problem da prime pomoć, bilo kakav znak pažnje, nežnosti – njima je stran, kao i poklon. Oni ne umeju da se obraduju na poklone“, objašnjava Paunović za Nedeljnik.

Darovanje posmatraju kroz prizmu slabosti. Osoba koja je veoma rano frustrirana, vrlo osetljiva na lične slabosti. Zato su pokloni no-no za sve one koji se premišljaju kako da „preteknu“ praznike u kontaktu sa poklonomrziteljima.

„Za njih je svaki znak pažnje ili pomoć, neki znak njihove slabosti ili ukazatelj na to. Njih pokloni frustriraju jer nisu navikli na poklone, drugo jer nisu navikli da bilo šta prime od ljudi, treće jer ih to asocira na neku slabost, četvrto jer ne znaju šta da rade sa tom nežnošću (ne mora nužno da bude poklon vezan za nečiju slabost, iako kod nekih ljudi to može da bude). U njihovom životu nema mnogo mesta da prime nežnost od drugoh ljudi i to ih uznemirava, stvara im zbrku. To im stvara zbrku, ali ne i pomaganje drugim ljudima“, pojašnjava naš sagovornik.

Ovi ljudi pripadaju „zaštitnom tipu“. Iako ima raznih oblika navedenog pojma, opisani poklonomrsci samo su „jedan od“.

Postoji druga varijanta onih koji  ne vole poklone, a to su oni koje bismo mogli nazvati „racionalnim škrticama“. Zašto oni ne vole da prime poklone? Zato što moraju da vrate nazad.

„Kod njih je sve u životu neka vaga, kolik osam dobio, toliko moram da vratim i te osobe ne vole da daju, onda primanje shvataju teško, jer posle moraju da vrate. Kod njih mora da postoji ta vaga koliko primim, toliko vratim – a one ne vole da vraćaju, ne vole da daju. Onda je primanje poklona za njih veliki pritisak: moraju da se raspitaju koliko taj poklon košta, gde je kupljen, moraju sve da zapamte, kad toj osobi bude rođendan moraju isto da vrate, ako može u dinar, ako bude manje – nije pravedno, ako bude više – previše su se potrošili. Njima je to onda mučno“, kaže Paunović.

Dok objašnjava da su ovi ljudi, iako korektni, poznati su kao „teški“, kao oni za koje ponekad može da važi čuveno strog ali pravičan, dodaje da bi „racionalne škrtice“ odgovarale analnom tipu ličnosti kod Frojda – opisan kao sindrom tri ključne crte karaktera: tvrdoglavosti, urednosti i štedljivosti.

Uz čestu kombinaciju sa potrebom za kontrolom, nevoljenje poklona biva povezano i sa bliskosti. Kako objašnjava Paunović, ta je priča obrnuto srazmerna: što je veća kontrola, to je manja bliskost (do jedne mere, jer je ipak kontrola poželjna do nekog nivoa).

„Te racionalne škrtice vrlo često imaju potrebu za urednošću. Oni imaju potrebu da sve bude uredno, da sve u njihovom životu bude izvagano, da sve bude na svom mestu. Može to biti čistoća, sakupljanje stvari, pravljenje kolekcija. Oni generalno žele da održe kontrolu. Njih npr. mnogo nerviraju ljudi koji kasne, kada im fali delić kolekcije, kada im se poremeti red u ranu. Oni ne mogu da imaju bliskost sa ljudima jer toliko kontrolišu to što će da daju. Oni nisu spontani (iako nisu svi nespontani ljudi i oni koji kontrolišu nužno i škrtice, ali većina jeste)“, priča on.

Promena je, iako teška, ipak moguća. Ne dešava se obrt tako brzo i uglavnom je razlog za promenu rad na sebi kroz psihoterapiju ili životne okolnosti („život kad natera“).

„Psihoterapijom se to dosta menja, ta frustracija na davanje/primanje poklona se dosta može olakšati. Kod racionalnih škrtica fora je u tome što kod njih nije problem da oni daju poklon, nego da daju emocije, bilo šta, saosećajnost, empatiju, misli. To je problem mnogo dublje prirode“, zaključe Paunović.