Zašto neki ljudi neće da sede kod kuće: Šest razloga zbog kojih ljudi krše izolaciju

Život u izolaciji tokom pandemije vrlo je čudan i nov. Neki ljudi nikada nisu imali takav izazov pred sobom – da ostanu kod kuće i potpuno ograniče kontakte s drugima.

Sve to može da učini ljude anksioznima. Za neke, to podrazumeva da će potpuno ignorisati koronavirus i nastaviti da se ponašaju kao da je sve normalno. Uprkos ponovljenim molbama zvaničnika i lekara da ostanemo kod kuće i usporimo širenje Covid-19, mnogi ljudi neće to učiniti, piše CNN.

Lepo vreme je izvodilo ljude napolje, prodavnice su bile prepune, stariji su odbijali da sede u kući, čak se išlo i u crkvu.

Zbog čega neki ljudi ne uzimaju stvari tako ozbiljno?

Psiholozi kažu da postoji bezbroj razloga – i mnogi su normalni za ljudsku prirodu.

Različiti odgovori

Gordon Asmundson, profesor psihologije na Univerzitetu Ređina proučava kako psihološki faktori utiču na širenje virusa i odgovor na Covid-19. Sve nas je podelio u tri grupe na osnovu našeg odgovora na pandemiju: prekomerni odgovori, nedovovoljni odgovori i oni koji su negde između.

Prekomerni odgovori su panične kupovine onih koji prave zalihe za više meseci. Oni se plaše, ali zatrpavanjem gomila toaletnog papira osnažuju se i ublažavaju strah.

Ljudi „u sredini“ rade ono što se od njih traži, bez panike ili previše ležernosti – to su pandemijske „zlatokose“.

Oni koji imaju slab odgovor su oni koji se ne pridržavaju uputstava zdravstvenih vlasti – oni sebe smatraju neranjivim.

Ne pridržavaju se socijalne distance jer veruju da će se razboleti, iako to može da pomogne onim ranjivim grupama da se ne zaraze. Takav tip ljudi možda spada u krivce ukoliko virus nastavi da se širi.

Oni to vide kao način da povrate kontrolu

Kao i panični kupci koji nagomilavaju toalet papir, tako postoje i oni koji uprkos merama izolacije nastavljaju da se okupljaju i zanemaruju savete jer se osećaju nemoćnima. Prkošenje čini virus „manjim“, bezopasnijim, rekao je direktorka kliničkog istraživanja i kvaliteta Američke psihološke asocijacije Vejli Rajt.

„Jedan od izazova neizvesnosti je ono što nas podseća na stvari koje su izvan naše kontrole“, kaže ona. „Mislim da ovakvo prkošenje, u određenom meri, jeste pokušaj da se povrati kontrola.“

I na isti način kao što skladištenje zaliha štetno utiče na suzbijanje virusa, isti slučaj je i sa prkošenjem ovim savetima socijalne izolacije. Okupljanje samo povećava nečiji rizik da bude izložen virusu. Ograničavanje kontakta sa drugima jedini je način da se uspori širenje koronavirusa.

Oni ne misle da je to njihov problem

Za neke, Covid-19 je udaljen problem koji imaju stanovnici naseljenih gradova ili nekih udaljenih država. To je tužno, da, ali to nije njihova briga. Ljudi koji žive u zajednicama u kojima se infekcija nije toliko proširila ili zvaničnici nisu uveli izolacije, možda su manje voljni da se distanciraju od drugih, rekao je Stiven Tejlor, klinički psiholog i autor „Psihologija pandemije“, istorijskog pogleda na to kako ljudi reaguju na takve krize.

Otupeli su

Koronavirus stvara ono što Tejlor naziva „infodemijom“. Kada se izveštaji iz medija, sa socijalnih mreža i razogovori sa voljenima baziraju samo na Covid-19, oni mogu da postanu neosetljivi na njegovu ozbiljnost, kaže on.

„Ljudi utrnu“, rekao je Tejlor.

Ovo preopterećenje informacijama takođe doprinosi mešovitim porukama. Mlađim ljudima je više puta poručivano da imaju niži rizik od infekcije. To, uvezano s sklonošću mladih da rizikuju, može da znači da se ne plaše virusa.

Razmišljaju individualno

To nije samo generacijski problem. Zapadni svet, a posebno SAD, već dugo cene individualne slobode – ponekad čak i iznad dobrobiti zajednice. A tokom pandemije, taj način razmišljanja može da bude fatalan za one najranjivije, kaže Tejlor.

Zato zdravstveni radnici, poznate ličnosti i obični ljudi pozivaju ljude da ne ostaju kod kuće zbog sebe, već i zbog drugih – zbog većeg rizika za one iznad 60 godina, ljudi sa oslabljenim imunskim sistemom i lekara i medicinskih sestara na prvim linijama borbe sa pandemijom.

„Napori zajednice su jedini način da se upravlja koronavirusom“, rekao je Tejlor. „Oni moraju da uzmu u obzir ne samo sebe.“

Usamljeni su

Sva tri psihologa se slažu: LJudska bića žude za povezivanjem, i uskraćivanje društvene interakcije tokom dužeg perioda može da ih ugrozi. To može da bude posebno teško za starije odrasle osobe koje su već izložene većem riziku od smrtnosti od depresije i usamljenosti. Možda su manje voljni da za komunikaciju koriste tehnološke alatke, kao što je FaceTime ili Zoom video konferencije,

„Mi smo drušvena bića“, kaže Asmundson. „Takođe imamo puno sloboda. Teško je napraviti promene koje se od nas traže.“

Da li ih je moguće ubediti da ostanu kod kuće?

To je ono što Asmundson proučava, kako bi saznao.

Identifikujući psihološke faktore koji doprinose ovim odgovorima – bilo prevelikim odgovorom ili premalim – vlasti mogu da preoblikuju svoje poruke kako bi ubedili ljude da slede društvenu distancu. Psiholoži kažu da to prenošenje poruka može da bude izazovno. Neki veruju da ljudi moraju da se uplaše da bi ostali kod kuće. Drugi tvrde da upotreba straha može da izazove suprotni efekat, jer ljudi koji reaguju sa strahom, ne donose odluke zasnovane na logici – otuda i panično gomilanje zaliha.

Teško je postići jedinstven ton za različite vrste ljudi, kaže Asmundson. Ali postoji jedna stvar oko koje se stručnjaci slažu: Ubediti ljude da ostanu kod kuće naša je najbolja šansa protiv pandemije.