Nekoliko puta je Radovan Karadžić želeo da mi pokaže svoju veštinu u bioenergetskom lečenju. Prvi je bio 23. januara 2015. godine, tokom trećeg od 12 četvoročasovnih razgovora koje smo vodili između oktobra 2014. i novembra 2016. Sedeli smo u svojim stolicama za svojim malim drvenim stolom u maloj sobi koju nam je dodelio zatvor Ujedinjenih nacija u Hagu.
Gospodin Karadžić je tokom perioda kada je bio begunac, preuzeo novi identitet. Izgubio je oko 30 kilograma i izrasla mu je kosa. Počeo je da se bavi i novom profesijom.
Bivši predsednik Republike Srpske postao je Dragan David Dabić, iscelitelj energije koji nudi duhovne lekove za neplodnost i bolesti.
Sada je sedeo prekoputa mene, čovek proglašen krivim za genocid i zločine protiv čovečnosti.
Ovo je opasan posao – proučavanje nasilnika ili muškaraca koji podstiču nasilje. Moram da slušam bez predrasuda. Moram da se prepustim njihovoj slici o sebi. Često pokušavam da lebdim iznad sebe, prateći svoje reakcije. Znala sam da ću umesto kao ratnog zločinca morati da ga posmatram kao uglednog psihijatra i moćnog mistika, kada budem sele ispred njega.
Tako je Džesika Stern počela svoj tekst za Njujork tajms o 48-časovnom razgovoru sa Radovanom Karadžićem…
„Zašto ste se odlučili za tu krinku, kada ste se skrivali“, pitala sam ga toga dana u januaru 2015.
„Da li je zaista istina da vas niko nije prepoznao kada ste bili prerušeni?“
Smejao se.
„Uvek kažem da oni koji me poznaju nisu imali pojma gde sam, a oni koji su znali gde sam, nisu imali pojma ko sam.“ Nasmešio se, kao ponosno, nestašno dete. Na trenutak sam mogla da vidim kako je izgledao kao dečak.
„To zapravo nije bila maska“, rekao je. Bio je zaista zainteresovan za bioenergetsko izlečenje. Primetila sam kako se opušta. Do tog trenutka, a ušli smo u deseti sati razgovora, držali smo se uglavnom „sigurnih“ pitanja – istorije i literature.
Ali ova tema – period koji je proveo prerušen u doktora alternativne medicine – izgleda da ga je oživela. Rekao mi je da mu je majka, kada je bila mlada, pričala o „mističnom izlečenju“.
„Smejao sam se, znajući da to ne bi moglo biti istina. Ali kasnije sam shvatio da još uvek postoje istine koje mi ne razumemo“, rekao je smireno i nastavio.
„Video sam neke vrlo čudne stvari. Rođaka moje majke šaputala je životinjama kako bi ih iscelila. Video sam je kako to radi. Jednu našu ovcu je ugrizla zmija. Ovce su umirale. Zgrabila je ovčije uho i šapnula nešto. Zatim je ovca ustala, otrgnula se i otišla.“
Sećanje na ovo čudo pričinilo mu je očigledno zadovoljstvo. Primetila sam da mu je bledo lice iz zatvora postajalo crveno, da je izgledao mlađe od svojih 70 godina.
„Imali smo puno zemlje, nešto obrađivane, nešto zapuštene“, nastavio je. „Mi deca, bili smo veoma radoznali o divljini, ali takođe uplašeni. Bilo je mnogo zmija. Imali smo mačku. Mačka je volela da istrči u nekultivisani deo našeg imanja. Jednog dana sam ugledao mačku kako bulji u zmiju. Njih dvoje samo bulje jedno u drugo.”
Zastao je. Pokušala sam da zamislim scenu, ali ne volim zmije.
„Konačno, zmija je ugrizla mačku“, rekao je. „Tada sam video mačku da počinje da jede lišće. Mnogo lišća. Ko je ikad čuo za mačku koja jede lišće? Posle dva sata bila je potpuno u redu. “
Da li je govorio o nas dvoje, da li je trebalo da naučim koje lišće bi me izlečilo od ovog susreta, pita se Stern u tekstu.
„Kada smo bili mladi psihijatri, moja supruga i ja smo se zainteresovali za bioenergiju“, rekao je. „I sam sam je osetio. Sklopio sam ruke, osetio sam nešto poput magneta.”
Stavio je jedan dlan preko drugog da mi pokaže na šta misli.
„Pokušao sam to sa svojom ženom. Stavio sam ruku iznad njene ruke i shvatio da zapravo mogu da je pomerim! Tada sam primetio da mogu da izlečim glavobolju ljudi.“
Bio je sve uzbuđeniji, govorio je brže, sa boljom engleskom dikcijom.
„Obavili smo ovo istraživanje, ali smo to držali u tajnosti. Stavio sam ruku u ledenu vodu. Veoma, veoma hladnu. Moja žena je mogla da oseti kako mi se ruka zamrzava. Ali kada stavim ruku pored nje, ona oseća vrelinu. Tada sam shvatio da toplina ne dolazi od mene. To je bio Sveti Duh.“
Tada sam se vratila svom profesionalnom ja.
„Zašto biste to istraživanje čuvali u tajnosti“, upitala sam. „Mislila sam da je ova vrsta narodnog isceljenja veoma česta u Istočnoj Evropi.“
„Da, ali ne za lekare ili naučnike. Sada postoji veliko interesovanje za komplementarnu medicinu. Ali govorim o periodu pre 40 godina.“
Gledao me je direktno u oči.
„Da li biste želeli da vam pokažem kako to funkcioniše?“
Bila sam iznenađena, nesigurna kako da reagujem. Pomislila sam: ako kažem ne, on će pobediti. Video bi da se plašim njega i njegove tvrdnje o mističnoj moći. Ali, reći da, značilo bi da se izlažem njegovom dodiru. Ne samo njegovom dodiru, već i njegovov „isceljujućoj“ energiji.
Još uvek me je gledao, vrlo sugestivno.
Želeo je da osećam njegovu moć, a možda je hteo i da me uplaši, piše autorka u ovom eseju.
Podsetila sam se da iako je osuđen za genocid, nikada nije bio osumnjičen da je sam počinio nasilna dela. Iskreno, nisam mislila da će da me zadavi. Ipak, setila sam se da dežurni stražar, koji je trebalo da nas nadgleda i čuva, sedi za stolom i besposleno prelistava stranice časopisa.
Međutim, znala sam i da je Karadžić, šta god zlo uradio, pre svega religiozan. Bila sam uverena da ću biti sigurna sa njim, čak i ako mi se fizički približi.
„Da“, odgovorila sam kratko.
Obišao je oko stola i stao direktno iza mene. Sedela sam u zatvorskoj stolici, nisko, blizu zemlje. Osetila sam ga iza sebe. Nadala sam se da neće osetiti napetost u mojim leđima. Usmerio me je da ruke ispružim, dlanovima ka gore, paralelno sa stolom.
Zatim je prišao i dodirnuo sredinu mojih dlanova. Rođen je u seljačkoj porodici, ali nikada nije radio na polju. Školovao se za psihijatra. Imao je meke, čiste ruke lekara ili gospodina, s neravnomerno skraćenim, predugim noktima. Usmerio me je da mislim na Boga ili na nekoga koga stvarno volim.
„Izgovarajte ponovo i ponovo molitvu bez zaustavljanja“, zapovedio mi je. Opet je stao iza mene i stavio ruke iznad moje glave.
Osetila sam kako pomera ruke napred nazad, ali nisam bila sigurna tačno gde su. Osetila sam neku vrstu struje koja mi se zagreva oko glave i da mi se pomalo vrti u glavi.
„Šta osećaš na dlanovima“, pitao je.
„Ništa“, rekoh.
Nije odmah reagovao. Okrenula sam se da ga pogledam. Videla sam da „ništa“ nije bio pogrešan odgovor.
„Morate se koncentrisati“, rekao je, opominjući me, ali nežno, sa visokim nivoom samokontrole. „Koncentrišite se jače.“
Nadošla mi je misao koja izaziva sramotu: želela sam najbolju ocenu od njega, a upravo sam primila najgoru. Prošlo je mnogo godina od kada sam poslednji put ocenjivana – ja sam učitelj, a ne student.
Usredsredila sam misli na sredinu dlanova koliko god sam mogla.
Još jednom me je pitao: „Jesi li uopšte nešto osetila?“
Ton mu je sada bio pomalo nadmoćan, ali još uvek pristojan. Ovaj put sam mu rekla da imam osećaj čempresa koji raste iz središta mojih dlanova. Zašto i kako je ta slika došla do mene, ne znam. Drveće je bilo visoko i raslo je iznad moje glave. Tada sam mu rekla i da osećam vrelinu oko glave.
„Zanimljivo“, rekao je i obišao sto kako bi seo na svoje mesto.
U očima mu se video zbunjen osmeh. Želeo je da ga vidim kao osobu posebnih moći. Razumela sam šta pokušava da uradi. Ne znam kako ta energija deluje; znam samo da deluje.
Dok ovo pišem, shvatam da sam imala detinjastu nadu da će, ako budem načisto sa njim, on biti iskren prema meni. Rekla sam mu da sam izučavala reiki.
„Onda razumete“, rekao je.
U tom trenutku i danima nakon toga obećavala sam sebi da nikome neću reći za ovaj incident. Ali sam kasnije shvatila da je toliko toga inkorporirano u ovu priču, toliko je toga skrivenog: njegovo verovanje u mistično, njegova moć manipulacije. Mačka i miš. Ili možda mačka i zmija.
Tagovi
