Zašto sam napustio DS, stranka u vreme najveće pobede i jedno pitanje koje glasi: „A ti bi odbio Arkanov poziv“ – Sećanja Čedomira Antića na „žutu stranku“ (4)

Budućnost?

Borisa Tadića upoznao sam u stranci. Čuo sam za njega ranije, bio je omiljen među mlađim članovima stranke. Pričalo se da nije u prijateljstvu sa Đinđićem, a ljudi bliski stranačkom vođi tvrdili su da upravo on stoji iza stranačke opozicije. Sećam se prvog susreta, išao je iz kancelarije Đinđićevih savetnika na drugom spratu kuće u Krunskoj, iako smo se prvi put videli, srdačno mi je mahnuo kao da se dugo poznajemo.

Išli smo zajedno na nekoliko skupova po Srbiji, sa njim je bilo prijatno razgovarati. Moj utisak je, ipak, bio uopšte gledano loš. Činilo mi se kao da iza tog blagog, razgovetnog glasa i jasne rečenice stoji gluma. Kada smo putovali na skupštinu Opštinskog odbora u Vrnjačku Banju (bilo je to sredinom 1998. godine) u jednom trenutku je vreme pokušavao da prekrati razgovorom o filmovima. Pitao je vozača Dimitrija i mene da navedemo pet filmova koje smatramo najboljim. Kada je red došao na njega naveo je pet filmova koje bi kao najbolje verovatno navela većina enciklopedija (sećam se Trećeg čoveka i Građanina Kejna). Posle nam se poverio kako je za jednu vremešnu damu, nekada poznatu kao lepoticu, saznao da je bila ljubavnica njegovog oca.  Bio je vidno ponosan. Čak je i vozač bio zatečen rečenim pa me je zbunjeno pogledao. Za večerom smo razgovarali o ratnoj opasnosti, većina je tvrdila da rat protiv NATO ne može biti naš, ali je Tadić presekao razgovor rekavši da će se u slučaju rata javiti u vojsku. Ja sam dodao „branićemo zemlju“, ali mislim da nismo ostavili povoljan utisak na okupljene. Posle bombardovanja govorili smo na protestu u Aranđelovcu. Vozio nas je aranđelovački poslovni čovek po nadimku Pane. Tadić se prvo divio automobilu marke Krajsler, toliko da mi se činilo da će da se podvuče kako bi ga video odozdo. Tada je bio na čelu stranačke političke škole (Škole političkih veština), dobio je nešto tehničke opreme pa je nosio slušalicu za telefon u uhu. Neprekidno je primao pozive i razgovarao, na povratku nas je vozio drugi lokalni aktivista koji nije znao za ovo čudo od tehnike. Kada bi se Tadić javio on je mislio da se njemu obraća pa je pokušavao da vodi sa njime razgovor.  Drugi put sam mu se, da to sprečim, obratio nekim pitanjem, a on je nervozno odbrusio kako mu smetam da čuje šta mu g. Tadić govori. Tadić je u to vreme na svim skupovima držao sličan govor. U Aranđelovcu i u Beogradu slušao sam o bezumnosti pristalica režima, od kojih su neki na mitingu protiv NATO-a nosili transparent sa natpisom: „Dole bombe!“; kao i o beznađu našeg naroda koje je oslikao spominjući devojčicu izbeglu iz Krajine koja je navodno „zaboravila kako se jede“.  

Bilo je nečeg lažnog u položaju DS u Srbiji 1998. i 1999. godine. Suzbijena i progonjena ona je i dalje učestvovala u vlasti nad opštinama u kojima je živela najmanje polovina građana Srbije. Godišnji troškovi stranke iznosili su najmanje milion nemačkih maraka.

Bilo je nečeg lažnog u položaju DS u Srbiji 1998. i 1999. godine. Suzbijena i progonjena ona je i dalje učestvovala u vlasti nad opštinama u kojima je živela najmanje polovina građana Srbije. Godišnji troškovi stranke iznosili su najmanje milion nemačkih maraka. Voditi opoziciju iz vile koju je za mali novac iznajmila režimska ustanova diplomatskog stambenog fonda, gde je podrum dat u podzakup za otmeni restoran donosio šest puta više prihoda od najma, nije delovalo ozbiljno. Osećao sam to. Kada me je posredstvom Ivana Marovića iz „Otpora“, početkom 1999. intervjuisao od nas mlađi novinar Kriščen sajns monitora, zatražio je da navedem esencijalni problem u Srbiji. Razmislio sam i pokazao na onaj portret koji je stajao na zidu u sali za sastanke. „Znate li ko je to?“, pitao sam. „Čovek koji je sve ovo započeo…“, žmirkao je dok je nagađao novinar. „Ne. To je vlasnik ove kuće Dobrivoje Božić. Predratni inžinjer, pronalazač i bogataš. Isti režim koji je njemu oduzeo ovu vilu, nama je dao za bagatelnu rentu. To je simbol paradoksa zbog koga je Srbija drugačija od drugih istočnoevropskih država.“ 

Kada sam februara 1998. došao u stranku, Đinđić je govorio o 41 zaposlenom u centrali, vremenom iz upotrebe je ispalo tri od pet stranačkih automobila. Ipak, januara 1999. sa istim gnevom spominjao je 56 zaposlenih u Krunskoj. Na predsedništvu DS nije razmatrano finansiranje stranke, kod Miloševića je ionako svako finansiranje stranaka (osim režimskih) po definiciji bilo nezakonito. Uvedeno je pravilo da svako od oko 700 stranačkih funkcionera koji primaju plate iz budžeta, plaća stranci 5 odsto prihoda. Čak i naplaćen taj novac je na godišnjem nivou bio simboličan (između 100 i 125 hiljada nemačkih maraka).

Ostavka

Do kraja godine, u stranci sam se osećao sve nelagodnije. Od programa za koji smo se sporazumeli da ga zajedno zastupamo nije ostalo ništa. Na sastanku sa albanskim vođama u Prištini Đinđić je odlično zastupao poziciju Srbije. Ukazao im je na nedostatke njihovog argumenta da ih srpska država diskriminiše i ne želi i ukazao da bi da su izlazili na izbore posle 1992. bili na vlasti i imali autonomiju.

Konačno, u predvečerje rata, odlučio sam da odem sa mesta porptparola DS. Nisam bio zadovoljan, strankom, njenim ljudima, programom, namerama…

Ipak,  stranački predlog budućeg statusa, makar autonomije za Srbe nije mnogo iznosio u javnost. Skrivao se iza Saveza za promene u kome je samo DS imao organizaciju na državnom nivou.  Perišić i Vuksanović su me u potpunosti blokirali u samoj stranci. Od oktobra 1998. nisam više držao konferencije za novinare. Iako me je stavio na čelo informativne službe nije me podržavao, a kada su se žalili na mene, rekao je da neće da se meša i da onaj ko ne želi da radi sa većinom može da ide iz stranke. Tako je informativnu službu preuzeo Goran Vesić. Sa njim sam bio u korektnim odnosima, ali odnosi stranke sa javnošću nikako nisu postali bolji. Posebno me je u to vreme nervirala potpuna izolovanost vrha stranke u odnosu na građane. Vuksanović i Perišić primali su sedmostruko veću platu od one koju je u ICN Galenika zarađivala moja majka kao specijalista farmacije. Imali su otvorene račune u restoranima i razgranate veze sa SPO-om. Vuksanovićeva žena je bila zaposlena u gradskom preduzeću koje je vodio SPO, a on je sedeo u Upravnom odboru Studija B, čiji su novinari u programu demokrate poredili sa islamskim teroristima.

Kada je početkom januara 1999. izvesni Voštinić, koji je znao gde su mu zatočeni otac i stric, i na imanju kog komandanta OVK rade kao robovi, zatražio našu pomoć, niko od stranačkog vođstva nije želeo da ide u norvešku ambasadu (Norveška je u to vreme predsedavala OEBS-om), gde bi predali spisak otetih i ukazači na taj slučaj.  Kada su čuli da dolazim samo sa sinom otete osobe, najpre su nas pustili da čekamo a onda doveli nekog mladog diplomatu koji se sve vreme unezvereno osvrtao, znojio i ništa nije mogao da nam kaže. Insistirao sam da ponovi kako Norveška ne vidi rešenje krize dok se ne reše ti važni humanitarni problemi među kojima je i sudbina otetih i nestalih. Sasvim načelna, uopštena vest, prenele su je jedne novine, bila je previše, pa su  norveške diplomate kasnije tvrdile kako niko iz ambasade nikada nije izjavio tako nešto.

Zakon o informisanju, koji je davio preostale slobodne medije, imao je jedan nedostatak, čak i sa stanovišta Miloševićevog režima. Njime nije bilo dozvoljeno kazniti medije u državnoj svojini. Predložio sam Đinđiću da „primi“ Dnevni telegraf u opštinu Vračar, gde je DS imao gotovo punu vlast. Da u sporazumu sa Ćuruvijom pravno učini novine opštinskim i da na taj način stvori savez između opozicije i slobodnih medija. Zainteresovao se, ali je posle nekoliko trenutaka rekao da je to nemoguće izvesti pošto naši funkcioneri „nisu dovoljno pametni“.

Konačno, u predvečerje rata, odlučio sam da odem sa mesta porptparola DS. Nisam bio zadovoljan, strankom, njenim ljudima, programom, namerama…

Beba je POPOVIĆ je grdio Miloševićev režim zbog stanja u koje je doveo zemlju. Kada smo izašli Jovanović je kao za sebe rekao: „Sada ti ne odgovara gde je Milošević doveo zemlju zato što imaš pare, kada si ih 1992. i 1993. sticao, nisi se mnogo bunio protiv toga…“

Početkom februara 1999. predao sam Đinđiću izveštaj o radu i kratku formalnu ostavku. Bio je zatečen. Dan ranije okupio se ostatak članova Studentskog političkog kluba. Jovanović je bio ljut na mene. Pale su teške reči, ali me je i dalje molio da još jednom razgovaramo sa Đinđićem. Teško mi je bilo da to propustim, pa smo jednog poslepodneva u Đinđićevom stanu pet sati razgovarali o politici. Bio je to čudnovat razgovor. On je prihvatao da je sve što sam napisao u izveštaju tačno, odbijao je da mi da ozbiljnije učešće u radu stranke, ali je predlagao da ostanem na mestu portparola. Tokom svog tog vremena u njegov stan došla su još dvojica posetilaca. Prvo je sa nama neko vreme bio Branko Vasiljević, nekadašnji funkcioer SPO-a, tada pristalica DS i Đinđićev prijatelj. Vasiljević je na Đinđićevo oduševljenje pričao anegdote o kontroverznom bizmismenu sa Dorćola i pristalci DS-a Nikoli Sanduloviću. Đinđić se dva puta zacenio od smeha slušajući o Sanduloviću, koji u svom kraju sam razrezuje pravdu, određuje zakone i koji je, nakon saopštenja SPO-a o njegovoj hamburgerdžinici koja se širila Terazijama preporučujući banjalučki ćevap, upao u sedište pokreta, oterao obezbeđenje i ušao kod Draškovića na čiji je pozdrav odgovorio povikom: „Sedi dole p…o!“

Kasnije je došao Đinđiću vrlo bliski Vladimir Beba Popović. Znao sam ga samo po čuvenju. Beba je mnogo govorio, ali se sećam samo kako je grdio Miloševićev režim zbog stanja u koje je doveo zemlju. Kada smo izašli Jovanović je kao za sebe rekao: „Sada ti ne odgovara gde je Milošević doveo zemlju zato što imaš pare, kada si ih 1992. i 1993. sticao, nisi se mnogo bunio protiv toga…“

Đinđić me je pitao šta ću da radim u budućnosti, odgovorio sam da ću se baviti naukom. Pitao je kako ćemo da objavimo moj odlazak. Predložio sam da ga ne objavljujemo, i onako sam po strani, ostaću član stranke tako da sve to može da prođe bez zanimanja javnosti. Nije bio uveren u takav ishod. Tvrdio je da će Milošević ići u rat i da mu je cilj da opravda gubitak Kosova i posle izoluje („irakizuje“) Srbiju. Rekao mi je da grešim zato što odlazim i da u Srbiji neću moći da se zaposlim. Prilično prkosno sam rekao da ću onda otići u inostranstvo. Samo se ironično nasmejao i rekao: „To je tvoj izbor“.

Tako je i bilo.

Nekoliko dana kasnije Goran Vesić je izjavio kako sam smenjen zbog slabog rada, ostalo je samo da razmotre gde će me dalje smestiti. Đinđić je u intervjuu Argumentu rekao istinu. Jovanoviću je poverio da neće imenovati novog portparola. Neobično, ali sledećeg stranačkog glasogovornika  postavio je tek Zoran Živković proleća 2003. godine.

Politički trijumf

Uoči rata, Đinđić je učestvovao na jednoj sednici Skupštine Grada Beograda. Govorio je o nacionalnim temama. Objašnjenje krivice beogradskog režima za nacionalni poraz iz devedesetih godina, koje je tada izneo, danas ima posebnu vrednost. Odgovorio je neumorni Šešelj koji je za sve okrivio globalnu „istorijsku stihiju“. U holu Skupštine vojvoda je dobacivao Đinđiću i novinarima.

Đinđić mu je prišao i tu se odigrao dijalog, koji pak definiše, političku sudbinu Srbije našeg vremena. Prema Đinđićevom sećanju razgovor je tekao ovako: „Je li Vojo, u nastojanju da se domogneš vlasti ti si čitav život imitirao Hitlera. Znaš da je tajna njegovog uspeha bila da odbija svaku funkciju osim najviše – kancelarske. Zašto si pogrešio i prihvatio da budeš jedan od potpredsednika vlade Miloševićevog režima?“

Šešelj se zamislio, a odgovorom je definisao sebičnost, uskogrudost i sitničavost srpske politike: „Da nisam tako uradio u vladu bi ušao Drašković.“ 

Đinđića je na ulici jedan građanin pitao kako izdržava u Beogradu budući da liči na onog opozicionara koji je pobegao u inostranstvo

Đinđićev „odlazak u inostranstvo“  

Rat je izbio onda kada ga je Đinđić i očekivao. Već prve sedmice bombardovanja julovski ministar Slobodan Ćerović objavio je da je Zoran Đinđić pobegao „kod svojih nalogodavaca u inostranstvo“. Nije vredelo što se pojavljivao u Beogradu, što je bio na sahrani Slavka Ćuruvije i što je kolona demokrata sa stranačkim zastavama, na stranačku slavu 6. maja, otišla do Saborne crkve. Na ulici jedan građanin ga je pitao kako izdržava u Beogradu budući da liči na onog opozicionara koji je pobegao u inostranstvo. Igor Žeželj mi je kasnije pričao da je odluka o begu u inostranstvo donesena nakon što je Đinđića zvao komandant JSO-a, pukovnik Milorad Ulemek Legija i rekao mu da će biti ubijen.

Po Đinđićevom i Jovanovićevom odlasku u medijima se pojavio Miodrag Perišić i najavio novu i drugačiju politiku DS-a. Kada su kriminalci predvođeni Batom Trlajom napali sedište DS-a, video sam kolonu njihovih džipova sa stepeništa Univerzitetske biblioteke, pohitao sam Krunskoj ulici i tamo zatekao zgradu razbijenih izloga, a niz fasadu su se slivala razbijena jaja. Perišić je stajao oslonjen uz verandu, a Gari je nervozno čistio ulaz.

“Pukovniče, da li ste to osobodili zgradu?“, ironično sam se našalio sa Perišićem (u državnoj bezbednosti SFRJ pukovnički čin je bio najviši).

Vuksanovićeva kandidatura

Đinđić i Jovanović su se posle bombardovanja vratili u Beograd. Prisustvovao sam Glavnom odboru na kome je sa lakoćom odbranio sve svoje odluke. U hodnicima se samo šaputalo o intervjuu koji je dao za izraelski Harec, u kome je navodno opravdavao bombardovanje i tražio da bude nastavljeno. Pesnik Gojko Đogo rekao je kako je predsednik DS za vreme rata trebalo da bude sa svojim narodom.

Srbija se, međutim, talasala u nezadovoljstvu. U Leskovcu  i Valjevu nepoznati novinar i umetnik na ulice su izveli desetine hiljada građana. Demonstracije Saveza za promene započele su tog avgusta podstaknute nerealnim i zaraznim Dinkićevim optimizmom (verovao je da će pred buntom miliona ljudi deo SPS-a prići opoziciji). Iznuđene i loše organizovane svakodnevne  demonstracije privukle su tokom septembra i oktobra veliki broj građana. Prisustvovao sam napadu na demonstrante na Brankovom mostu kada su policajci tokom razgovora počeli da tuku Zorana Đinđića. Đinđić je u to vreme u nemoći izjavio da će, ukoliko režim ne bude svrgnut, do početka 2000. godine podneti ostavku na mesto predsednika stranke. Ovo je obećanje kasnije porekao. Navodno je isprva molio Miroljuba Labusa da ga nasledi, ali je ovaj – i dalje ljut zato što je po Đinđićevim instrukcijama na konferenciji za medije demantovao da se ovaj tajno sastajao sa Miloševićem – to odbio. U međuvremenu se kandidovao Slobodan Vuksanović. Prema rečima Čedomira Jovanovića za stvaranje izbornog štaba i sve ostale troškove uključujući prezentaciju, Vuksa je imao podršku koja je išla preko dvojice mladih funkcionera SPS-a i JUL-a. Došla je i skupština, početkom 2000. godine. Đinđić je pobedio uz malu razliku. Vuksanović mu je čestitao, ali je kašnjenje rezultata galasanja za članove Glavnog odbora bilo takvo da je bacilo senku na rezultate. Glasove je brojala komisija u kojoj je bio i Igor Žeželj.   

A onda je došao DOS…

Pokazalo se da je stvaranje DOS-a, umesto još jednog uzaludnog objedinjavanja posvađanih i većinom beznačajnih srpskih opozicionih stranaka, bilo dobitna kombinacija. Razloga je bilo više. Tri najvažnija, rekao bih, bila su  kriza izolovanog Miloševićevog režima, odluka SPO-a da do krajnjih granica ucenjuje ostale stranke i izgrađena organizacija DS.

DOS je do avgusta 2000. uglavnom pokušavao da podeli vlast koju je još uvek čvrsto držao Miloševiev režim. Opisali su mi ta „pikovanja“ mandata kao komične epizode

Stranka je do izbora 2000. uspela da okupi oko 35 hiljada članova. Istorija Srbije bi svakako bila drugačija da Đinđić nije reformisao stranku tokom dve godine koje su usledile bojkotu izbora iz 1997. godine. Iako izuzetno nepopularan (lista kandidata za Veće republika saveznog parlamenta kojoj je bio na čelu dobila je nekoliko procenata glasova manje nego ostale DOS-ove liste), Đinđić je tada stvorio najbolju, najefikasniju i najveću organizaciju demokratske Srbije. Ovo pišem ne zanemarujući sve njene mane. Ideološke i programske nedostatke ova će organizacija nadomeštati  sve do 2012, kada će je Đinđićevi naslednici u potpunosti zapostaviti i pustiti da se gotovo ugasi.

Pored povremenih „istorijskih mitinga“, DOS je do avgusta 2000. uglavnom pokušavao da podeli vlast koju je još uvek čvrsto držao Miloševiev režim. Opisali su mi ta „pikovanja“ mandata kao komične epizode, ali meni je kao učesniku građanskih demonstracija sve to delovalo tužno i bedno. Na mestu pregovarača u ime DS-a, Čedomir Jovanović je zamenio Zorana Živkovića, a pre toga zamalo nije napustio stranku. U nedostatku druge opozicije, svi smo se tešili očekujući čudo.

Đinđića sam zatekao na izlazu stana u Mileševskoj u koji je išao da izjavi saučešće. Nikada ga nisam video takvog, u očima su mu blistale suze

Demonstracije,  započele improvizacijom Vladana Batića na Preobraženskom mitingu – nastavljene su u uverenju da „Zoran zna“ nešto što svi ostali ne znamo – okupile su u jednom trenutku pedeset hiljada građana u Beogradu i bar četvrt miliona širom Srbije. Kada su protesti počeli da opadaju, policija je stala da napada građane, a na Novom Beogradu demonstrante su maltretirali Trlajini kriminalaci. Sledeće večeri, pred siledžije su izašle pristalice stranke na čelu sa Brankom Vasiljevićem. Poznati karatista je bio vrlo ubedljiv. Međutim, nedugo potom, on je pronađen u svom stanu smrtno ranjen. Zvanično, reč je bila o samoubistvu. Niko to nije očekivao,  nedavno se bio oženio, imao je ćerku koja je još uvek bila sasvim malo dete. Policajci su na uviđaju bili neprijatni prema Vasiljevićevoj supruzi. Istraga je bila traljava. Porodica je unajmila privatnog istražitelja (koliko se sećam penzionisanog istražnog sudiju), koji je u zidu prostorije u kojoj je Vasiljević umro pronašao i drugi metak. Tako sam čuo od prvih ljudi DS-a. Đinđića sam zatekao na izlazu stana u Mileševskoj u koji je išao da izjavi saučešće. Nikada ga nisam video takvog, u očima su mu blistale suze.

Jovanović je u to vreme već bio gonjen po Zakonu o informisanju zbog lista Promene koji je štampan za demonstrante. Pretila mu je kazna zatvora, a čuo je, i u to verovao, da će robijanje završiti pogubljenjem. Neko vreme se krio, a Đinđić je na posletku platio kaznu za njega. Uskoro su vođe Saveza za promene tražile da demonstracije budu prekinute. Paradigma odnosa bio je Milan St. Protić, privatno jako dobar čovek i lucidan, mada ne mnogo vredan, istoričar. On je prvo bio revolucionaran – tražio je ustanak protiv režima. Onda ga je Jovanović svojim radikalnim delovanjem pokolebao. Čeda je prepričavao kako mu je Milan govorio: “Ti si lud… Pravi jakobinac. Hoćeš da zagaziš u krvi.” Prilikom jedne policijske blokade protestnog marša kod Vlade Srbije, Đinđić je poslao jednog od telohranitelja da bude uz Milana. Demonstranti su napadnuti, ali St. je znao da se čuva i to tako dobro da su ga u obezbeđenju u šali prozvali Edvin Mozes, po slavnom atletičaru i skakaču preko prepona. Bilo je vođa Saveza za promene koji su, nakon što su najavljene tužbe zbog iznošenja pred demonstrante karikaturalnih lutaka što su ličile na prvake režima, sakupljali svedoke da posvedoče kako tom prilikom nisu bili prisutni. Kada je Goran Svilanović “preuzeo odgovornost” pa objavio završetak protesta, Jovanović je odbio da to prihvati.  Nekoliko sedmica vodili smo „naše“ demonstracije. Govorio sam na prvim, bez bine i ozvučenja, bilo nas je toliko malo da smo morali da hodamo trotoarom. Očajan, Jovanović se spremao na najgore, ipak jednog dana obradovan mi je rekao kako su se stvari radikalno promenile. “Ubili su Šijana!”, uzviknuo je, gotovo egzaltirano. “Pa šta?” odgovorio sam zbunjeno, “Kakve veze to ima sa borbom protiv Miloševićevog režima?”. ”Ti to ne razumeš“, sažaljivo me je pogledao.

Uopšte, ja sam u to vreme tvrdio da demokratski političar ne bi trebalo da se viđa sa, recimo, Arkanom (koji je ubijen upravo tog januara 2000. godine). Jovanovića je ta moja opaska silno zbunila: “Ti bi odbio njegov poziv?!”

U to vreme opozicione vođe su počele da se viđaju sa kriminalcima. Bio je to neopravdan, ali ne i nelogičan put u beznađu agonije Miloševićeve vladavine. Postojla su tu samo tri problema: ako su se viđali, nije trebalo da im mnogo veruju, a ako su im baš nekada i pružali poverenje, ne bi trebalo da im se ti ljudi i svide. U dokumentima Resora državne bezbednosti stoji da je jedna od veza sa podzemljem išla preko članice Jovanovićeve porodice, koja je u mladosti poznavala izvesnog Otaševića, čoveka iz kriminalnog miljea. “Samo kriminalci mogu da obore Miloševića”, zabeležile su službenice “na slušalicama” detalj iz jednog od tih razgovora. Naravno, važan put ka surčinsko-zemunskom klanu obezbeđivao je pristojni Dragoljub Marković. Jovanoviću se kod Markovića sve svidelo, obilazio je njegove štale sa rasnim konjima. Na moje otvoreno gađenje izazvano tom iznenadnom fasciniranošću konjima, odgovorio je kako to sve nije mnogo skupo, uostalom on je kao dete u Kozarskoj Dubici, domu svoje majke, imao konja Putka.

Stvari su se promenile tek kada su u aprilu iz SAD i EU počeli da podržavaju tek stvoreni DOS. Jovanović odjednom više nije bi loše obučen, kao da je prestao da bude poguren i mršav. Dobio je i šofera, izvesnog Liju. Uskoro je napustio malobrojne demonstrante, od kojih su se neki, prevođeni entuzijastima kakav je bio glumac Zvezdara teatra Miloš Stojanović, okupljali sve do septembarskih izbora 2000. godine.

Kada su proleća 2000. započeli pregovore o podeli još uvek postojećeg Miloševićevog carstva, vođe DOS-a imali su samo i jedino samosvest o sopstvenom značaju i veličini. Jovanović se smejao opisujući dečački gnev Zorana Živkovića kada je napustio pregovore revoltiran njihovim ogromnim zahtevima. Dičio se kako je pregovore vodio siguran u sebe, imponovalo mu je što ga je hvalio komunistički veteran Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije. Ilustracija rada bila je pogađanje oko jedne od više od 180 opština Srbije.

Kada je na red došlo Prijepolje, udaljenu, etnički podeljenu opštinu u blizini crnogorske granice, prvo se javio Mihajlović. Naglasio je kako je Nova demokratija bila deo vlade tokom četiri godine, kako je parlamenatrna stranka i očekuje udeo od 10 odsto dobijenih mandata koalicije.  Vladan Batić  je naveo da je imao većinu u DSS-u kada su ga isključili iz stranke, pa pošto DSS pretenduje na 25 odsto mandata, toliko treba da dobije i njegov DHSS. SPO se već samoisključio iz DOS-a, ali oni su tražili 50 odsto za sebe i 20 odstoza Koštunicu. I bez SPO-a i DS-a, Jovanović je sabrao da su rezervisali već više od 200 odsto mandata buduće demokratske opštine Prijepolje. Kada je došao red na DS, u odelo uvučeni Jovanović, koji je u vreme kada su ga krajem 1999. progonili zbog “štamparskog prestupa” skinuo tri minđuše koje su simbolizovale Srbiju, Srpsku i Krajinu, nakašljao se i pohvalio ostale učesnike u pregovorima. Predložio je ipak da svi zajedno pomisle na to koliko imaju članova u ovoj opštini. Dok su se oni kiselo zagledali, Jovanović je izvadio list iz registra: “Ovako:  Rasim ima toliko i toliko članova, ostali nemaju ništa. Naravno,  osim nas koji imamo 89 članova… I da… Koraćev SDU ima jednog člana, poštara po imenu… Je li tako g. Korać?”

Jovanović je predložio da se strpe oko Prijepolja, da prepuste DS-u i Ljajićevoj Sandžačkoj demokratskoj partiji da oforme listu kako im se pred izbore ne bi učlanjivali razni karijeristi i nepouzdani ljudi.

„Daćemo vam priliku da tamo izgradite stranke, a nadoknadićemo vam tamo gde ste jaki. Dogovorićemo se…”, blagim je, imperatorskim, glasom zaključio.

Očajan, Jovanović se spremao na najgore, ipak jednog dana mi je rekao kako su se stvari radikalno promenile. “Ubili su Šijana!”, uzviknuo je. “Pa šta?” odgovorio sam zbunjeno, “Kakve veze to ima sa borbom protiv Miloševićevog režima?”. ”Ti to ne razumeš“, sažaljivo me je pogledao…

Posle promena, u kojima su više simbolično nego zbog istinske potrebe učestvovali razni paravojnici, kriminalci i odmetnuti policajci, započeo je proces promena. Pisci o tom vremenu govore kao o “prodaji cigle”, uceni koju su perfidni kriminalci izvršili nad naivnim i pohlepnim političarima. Bujošević i Radovanović su Legiju predstavili kao junaka Petog oktobra. Krijući se dan uoči prevrata u luksuznom hotelu Hajat Jovanović se borio sa ledenom vodom iz tuša, bodreći se: “Izdrži Čedomire, ti si legionar!”

Tito i Dedijer

Nisam se mešao. Bio sam prisutan na demonstracijama 5. oktobra, neizmerno srećan. Znam da je moglo bolje, ali tek malo. Više u motivu i nameri nego na delu, što međutim ima veliki značaj kad je reč o budućim generacijama. Jovanovića posle nisam viđao. Retki kontakti išli su preko sekretarice koja je nosila njegov telefon, a on se tek poneki put naknadno javio. Nije tako bilo kada je 5. februara 2001. zapaljen džip koji je koristio. Odmah se javio, a za napad je optužio Miloševića. Učestvovao sam zajedno sa grupom mojih profesora u radu Komisije za izradu predloga nacrta zakona o državnim praznicima. Sve je to dobro prošlo, Jovanović je iskoristio priliku da na televiziji kaže kako smo prijatelji i da sa „doktorskih studija na Oksfordu“ pomažem novu vladu. Zvao me je da se vidimo u od bombi rastresenoj zgradi vlade u Nemanjinoj. Ostavio me je da čekam, a kada se pojavio pred policajcima i službenicima je uzviknuo: “Evo moga Dedijera !”

“A ti si imenjače postao Broz?”, pitao sam ga i još glasnije ga opsovao. Svi su bili zbunjeni, a posebno Jovanović. Pokušao sam da pojasnim: “Vladimir Dedijer je verovao da mu je Brozova policija ubila oba sina.”

Kasnije me je ovim poslom oko zakona o praznicima i posetio. Čekao sam ga ispred zgrade u kojoj sam živeo, ne zato što sam mislio da mogu nešto da učinim, već zato što sam hteo da se tako solidarišem sa osobom kojoj je ugrožen život. Došao je u pratnji nekoliko ogromnih automobila. Uskoro se pred zgradom  tiskalo desetak telohranitelja iz muzeja “Dizelaši devedesetih”. Rasporedio ih je kao vojni komandant: jednog je ostavio ispred lifta, a jednog popeo na krov zgrade. Tom što se vozio sa nama u liftu sam pružio ruku, a Jovanović je odgovorio da za tim nema potrebe. Razgovarali smo kratko. Rekao sam mu da je još Aleksa Nenadović znao za “helou efekat” pa je savetovao sina da se kao mladi, tek postavljeni prota makar u prvo vreme skromno ponaša i drži povučeno. On je sada došao do toga da mu dignu auto u vazduh i niko ne govori da je mogao da pogine, već svi raspravljaju o tome čiji je džip i koliko košta. Jovanovićev odgovor bio je: “Mrze me, mnogo”. Džip mu je bio potreban zato što „prelazi 300.000 km godišnje“ (!), na pitanje zašto se ne vozi u “starom volvou” koji je sigurniji i udobniji od drugih automobila, osemhnuo se podrugljivo. Pratio sam ga do automobila, kada je pošao da sedne na mesto vozača primetivši moju začuđenost rekao je: “Nedavno sam izvozao časove i položio.”

Neuverljivo je to izjavio najzauzetiji čovek u onovremenoj Srbiji. Na pitanje šta će mu obezbeđenje kada sedi na najugroženijem mestu u automobilu, odgovorio je kako je reč o blindiranom vozilu Marka Miloševića koje su oduzeli u Požarevcu.

“Da li bi želeo da te provozam, imenjače?”, pitao je, ne shvatajući zašto sam se namrštio i otišao bez pozdrava.

PRETHODNI NASTAVCI FELJTONA „MOJE SEĆANJE NA ŽUTU STRANKU“: