Onako sa strane, kad posmatraš nekog ko je „razvalio“ sa jednim filmom, ne misliš ništa drugo nego da su vrata za tog i tog širom otvorena i da je njegovo samo da znak da se upali „Rec“ na kameri. U slučaju Raše Andrića nije bio samo jedan film koji je „razvalio“, postao kultno delo, generacijski film.
U slučaju Raše Andrića su bila čak tri: „Munje“, „Kad porastem biću kengur“, „Tri palme za dve bitange i ribicu“. Koliko si puta sreo nekog ko citira delove filma. Oni što su citirali Gojka Sisu radili su to do iznemoglosti i dok nam se ne smuče. Bio je i televizijski hit „Mile protiv tranzicije“.
A od „Kengura“ do novog filma koji je Raša snimio „Leto kad sam naučila da letim“ prošlo je petnaest ili šesnaest godina.
Dule Savić se u intervjuu baš kod nas u Nedeljniku našalio da je „Munje“ pravio partizanovac, a verovatno se on našao u filmu jer je zagorčavao život „grobarima“. Možda je pase, ali zašto baš Dule Savić?
Najlakše je reći – zbog toga što je autor scenarija zvezdaš. Ali to nije iskren odgovor. Dule Savić je legenda. Prvi put u SFRJ kad je na stadionima skandirano lično ime fudbalera – to je bilo ime Dušana Savića. Kao u Engleskoj što je prvo bilo skandirano ime Kenija Dagliša. Samo debil bi se protivio tome da mu u filmu igra legenda. Ja jesam partizanovac, al’ nisam debil.
Sale Ilić, kada je igrao poslednji derbi, kada se opraštao od fudbala kao igrač – na Severu je razapet oproštajni transparent. Vrlo lep i nežan. To je velika stvar. I za Sever i za Saleta. Kad je neko talentovan i kad je borac, zaslužuje poštovanje, ma sa koje strane barikade bio.
Ceo intervju objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 29. oktobra
Svi čitaoci na poklon dobijaju poslednju knjigu iz edicije “Najveći srpski glumci”, biografiju Zorana Radmilovića
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
