Zašto sami ljudi ostaju – sami

Jedan od najgorih bolova jeste osećaj usamljenosti. Boli kao slomljene kosti, samo ih ne detektuju x-zraci. I ne leči se. Osim društvom. Ali ključni problem usamljenih ljudi je što deluje kao da „beže od ljudi“, kao da se sklanjaju od ostalih u neki svoj mali mir koji im, u stvari, smeta. Nazvali su ovo vekom usamljenih.

Poslednja istraživanja (studija sa Univerziteta Brigham Young) kažu da smo zagazili u vreme kada se pali crveni alarm zbog usamljenosti ili osećanja tuge zbog nedostatka prijatelja ili društva, kako glasi jedna od definicija. To je sledeće veliko pitanje javnog zdravlja nacija, ispred gojaznosti i zloupotrebe droga, a ne virusi, a ne nepobedivost superbakterija. Postoji obilje dokaza koji povezuju usamljenost sa psihičkim problemima i opadanjem kognitivnih i funkcionalnih sposobnosti kod nas ljudi. Kao pokazatelj ranije smrti, usamljenost je prestigla gojaznost na listi faktora.

Niko ne voli osećaj usamljenosti, a neka nedavna istraživanja pokazuju da taj bol izolovanosti nije samo psihološki problem; neželjena samoća zaista utiče i na fizičko zdravlje.

Usamljenost povećava rizik od smrtnosti za 26 procenata, efekat ravan zdravstvenim rizicima koji idu s gojaznošću, prema studiji.

Proučavanjem miševa, tim stručnjaka sa MIT-a utvrdio je da, kada su bili zajedno, taj deo mozga bio je neaktivan kod malih sisara. Ali, kada bi kratko bili izolovani, aktivnosti u ovim neuronima kod miševa bile bi dramatične u trenutku kada bi se spojili sa ostalima. To je prvi put da je na ćelijskom nivou potvrđeno verovanje da samoća nije dobra. Dodajte tome da su promene na neuronima bivale vidljive na miševima u roku od samo 24-satne izolacije.

I zbog ovih ozbiljnih posledica usamljenosti, neki istraživači pokušali su da saznaju šta je to, tačno, što čini da usamljeni ljudi ostaju usamljeni. Posebno, može li određeno ponašanje da bude izvor njihove izolacije? Jedna dugogodišnja teorija tvrdila je da ljudi postaju društveno izolovani zbog svojih loših socijalnih veština – i, pretpostavlja se, pošto više vremena provode sami, i ono malo veština što su imali počinje da „nestaje“, tj. da zakržljava jer ih ne koriste.

Ali u tome leži najveća greška. Istraživanja sugerišu da je to fundamentalno nerazumevanje društveno izolovanih, onih usamljenih duša. To implicira da su sami krivi za ono što im se dešava. Međutim…

CEO TEKST PROČITAJTE U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA

Digitalna verzija dostupna je na Novinarnici