Ako je nešto toliko potresno i uznemirujuće ali istovremeno najvažnije što treba da pogleda svako, posebno roditelj dečaka, to je onda serija „Adolescence“.
Ne, nema eksplicitnih scena nasilja, sve je psihologija, detalji – a đavo je detaljima, nijansama, osećanjima, pogledima, skrivenom i neizrečenom – onome kako nismo ništa primetili pre nego što se desilo nešto strašno.
Posle serije svaki roditelj kojem je stalo do svoga deteta sigurno će se uplašiti i morati sebi da postavi neka pitanja, poput: šta se dešava sa dečacima pa mrze žene?
Sa mržnjom počinje, a završi se nasiljem i ubistvom.
Zato je bolje da se uplašimo na vreme, pa zvuči dobro ideja da će se serija prikazivati u školama (ne našim).
Za nas u Srbiji, serija je posebno važna iz dva razloga: zato što smo patrijarhalno društvo, i drugo, zato što imamo problem sa rodno zasnovanim nasiljem i iz tog razloga prebijenim i ubijenim ženama, femicidom.
Treći razlog je i što nam je tema bliska zbog slučaja „Ribnikar“.
I Džejmi, dečak iz serije, koji ima samo 13 godina, optužen je za brutalno ubistvo vršnjakinje. Serija se bavi razlozima zašto neko ko ima samo 13 godina ubije devojčicu i šta je tome prethodilo. Iako je sam događaj fikcija, režiser je bio inspirisan stvarnim događajima u Velikoj Britaniji gde je primetio rast nasilja dečaka nad devojčicama.
Serija je važna jer baca reflektor na probleme koje roditelji ne razumeju dovoljno.
Prvo iznenađenje je – kako trinaestogodišnjak može da bude incel?
Incel („nevoljno u celibatu“) zajednice su muškaraca koji smatraju da su isključeni iz mogućnosti da imaju romantične ili seksualne odnose sa ženama.
Mnogi roditelji nemaju pojma šta to znači.
Pa i glavnom inspektoru sin objašnjava značenje emotikona u dopisivanju između Džejmija i Kejti, koje mnogi roditelji ne znaju (test: znate li razliku u bojama srca, crveno, žuto, crno, ljubičasto…?), i kako ga ona optuži da je incel, što detektivu otvara prozor u svet današnjih klinaca a to daje potpuno drugi ugao u razumevanju šta je prethodilo ubistvu i kakva je Džejmijeva percepcija sveta oblikovana online sadržajima.
Serija „Adolescence“ uspela je da predstavi tu kompleksnost upravo tako što nije svela muško odrastanje na pojednostavljene stereotipe.
Psiholozi i sociolozi već neko vreme upozoravaju na ovo, ali čini se da kao roditelji, edukatori i društvo još uvek ne shvatamo punu dubinu i ozbiljnost situacije, kaže Mia Popić, psihoterapeutkinja.
„Upravo u tome leži najveća vrednost serije ’Adolescence’ – što nas suočava sa stvarnošću koja je mnogo kompleksnija od površnih interpretacija koje smo navikli da koristimo. Snaga serije je upravo u tome što je pokrenula razgovor unutar porodica i između supružnika koji podižu mušku decu. Potrebno nam je razumevanje iz šire perspektive, koje će uključivati ne samo osudu već i empatiju, podršku i otvoren dijalog. Tek kada prihvatimo da je problematika odrastanja mladih muškaraca danas izrazito složena, možemo pronaći način da im pružimo pravu vrstu pomoći i razumevanja. ’Adolescence’ je upravo serija koja otvara prostor za taj neophodni razgovor“, kaže Popić.
A šta se to dešava dečacima i da li je samo porodica odgovorna, u konkretnom slučaju otac, ili je malo i do društva, kroz pornografske sadržaje, incele, likove poput Endrua Tejta.
Ishod koji smo videli u seriji, gde Džejmi ubija svoju prijateljicu Kejt, posledica je niza faktora koji su istovremeno imali svoju ulogu.
Roditelji su svakako jedan od ključnih faktora – prepuštanje sina svetu interneta bez dovoljno nadzora i usmeravanja, kao i podsticanje da se bavi sportom isključivo zato što se to smatra muškim, bez podjednakog ohrabrivanja njegovih drugih talenata poput crtanja, na šta i sam otac ukazuje na kraju serije.
Zašto svako ko ima muško dete treba da pogleda “Adolescence”, pročitajte u tekstu Mie Popić na sajtu Velikih priča.
BONUS VIDEO
