Prvo je bio zamenik načelnika pred prinudnom penzijom pošto mu se bližio 63. rođendan. Narednog dana bio je detektiv veteran koji je desetine ljudi odgovorio od samoubistva.
Sledeće nedelje bio je mladi policajac koji se bavio slučajevima nasilja u porodici i prolazio kroz razvod. Potom je jedan veteran pronađen mrtav u svojoj kući na Long Ajlendu.
Sva četvorica oduzela su sebi život u junu svojim službenim pištoljima. Realnost je surova: na godišnjem nivou u Njujorku više policajaca izvrši samoubistvo nego što strada na dužnosti, a pokušaji policije da potištene službenike ubedi da potraže stručnu pomoć nisu urodili plodom.
Istraživači navode da je kod policijskih službenika znatno veći rizik od samoubistva nego u bilo kojoj drugoj profesiji zbog izrazito stresnog posla, pritiska kolega da kriju svoja osećanja i lakog pristupa oružju.
Zbog poslednjih nekoliko slučajeva u veoma kratkom vremenskom razmaku, komesar Džejms P. O’Nil proglasio je krizu mentalnog zdravlja u njujorškoj policiji i uputio policajce na psihološko savetovanje.
“Nema nikakve sramote u traženju stručne pomoći iz nekog od brojnih dostupnih izvora”, istakao je O’Nil u poruci koju je 14. juna uputio zaposlenima – ukupno 36.000 policijskih službenika. “Prihvatiti pomoć nikada nije znak slabosti – naprotiv, to je znak velike snage.”
Gradski policajci imaju mogućnost da zatraže pomoć anonimno u grupama za podršku putem telefona ili tekstualnih poruka.
Ipak, za veliki broj policajaca emocionalna ranjivost nije u skladu sa njihovom željom da budu posmatrani kao heroji, navode istraživači. Veliki broj policijskih službenika kojima je neophodna stručna pomoć guta svoja osećanja u strahu da bi njihove karijere mogle da trpe ukoliko potraže pomoć.
“Oklevaju kada treba da traže pomoć”, kaže Džon Violanti, epidemiolog sa Njujorškog univerziteta u Bafalu. “Kultura na neki način zahteva da nemate problem, da budete Robokap i da na vas emocije nemaju uticaja. A svi znamo da je to nemoguće jer ste ljudsko biće.”
Bez obzira na to kakve garancije se policajcima nude, odnosno da neće izgubiti posao, većina veruje da stigma zauvek ostaje i da bi njihove karijere neminovno bile ugrožene ukoliko potraže psihološku pomoć.
“Kažu vam da su oni tu da vode računa o vama, ali je pravilo broj jedan da su tu da štite posao”, kaže Vilijam P. Rajan, detektiv u penziji. “Ako kažete da ste depresivni ili nešto slično, oduzmu vam oružje.”
Violanti navodi da je akumulirani stres u kombinaciji sa pristupom oružju smrtonosna kombinacija za policajce; za njih su šanse da će izvršiti samoubistvo čak 54 odsto više nego kod ljudi zaposlenih u drugim profesijama.
Programi za podršku imaju ograničene domete, istina, ali uspevaju da u nekim slučajevima razuvere policajce u nameri da izvrše samoubistvo pošto im stave do znanja da postoje i druge opcije.
“Većina ljudi koja razmišlja o samoubistvu ne želi da umre, ali ne vidi nikakvu alternativu”, kaže poručnik Ričard I. Mek, volonter u Policijskoj organizaciji za pružanje pomoći, neprofitnom programu za prevenciju samoubistva pokrenutom 1996. godine nakon što je u rasponu od dve godine 26 policajaca oduzelo sebi život.
Navesti depresivne policijske službenike da potraže stručnu pomoć je svakako najveći izazov. Edvin C. Rosler Mlađi, načelnik policije u Virdžiniji, kaže da je pokušao da ličnim primerom uveri kolege da je potpuno normalno otići kod psihoterapeuta ispričavši im o svojoj odluci da 2010. godine ode na psihološko savetovanje.
Prvo su ga bledo gledali, kaže Rosler, ali su kasnije govorili stvari poput: “Hej, šefe, bilo je krajnje vreme da uradimo nešto po ovom pitanju.”
O’Nil je prošlog avgusta imenovao koordinatora za mentalno zdravlje kako bi promovisao zdrave navike poput redovnog vežbanja, ishrane, sna i socijalizacije.
Nedostatak informacija donekle takođe otežava rešavanje ovog problema; nema doslednih i sveobuhvatnih podataka. Policijske stanice nisu dužne da bilo kom nacionalnom telu podnose izveštaje o samoubistvima zaposlenih, a neretko se samoubistva zavode kao prirodna smrt kako bi se porodice preminulih policajaca zaštitile od sramote ili da ne bi izgubile druge povlastice koje sleduju porodici.
“Moramo da znamo razmere i prirodu problema, šta je pokretač”, kaže Čak Veksler, direktor istraživačke grupe koja se bavi unapređivanjem standarda policijske profesije. “Mi nemamo odgovor na to ni u 2019. godini.”
Tekst iz novog broja Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 15. avgusta.
Piše Ešli Sauthol
© 2019 The New York Times
Tagovi
