Očarao me Njujork, možete misliti. U slušalicama mi Niki Minaž, njujorški glas generacije; gledam trenč koji sam pametno izabrao u radnji za koju, naivno verujem, niko nije čuo; upoređujem ga sa onim što ljudi po ulici (za koje ja procenim da su pravi Njujorčani) nehajno nose; brk mi zaigra kad ničim neizazvano zaključim da se, za razliku od svakog od 66 miliona turista u Njujorku godišnje, baš ja definitivno i sasvim sigurno uklapam tu kô od šale.
Kolege fascinirane Velikom jabukom, čudna mi čuda. Ne znaju osnivači Propulsiona bi li pre besplatni trajekt za Steten ajlend ili da ih, kao Kardašijanove, vozi kadilak „eskalejd”; hteli bi i da popričaju s komunistima na Junion skveru, a i da, poput domaćih, maksuz provedu subotu na vašaru umetničkih rukotvorina u osnovnoj školi na Aper ist sajdu, šta je već kome srcu blisko; sve to onda ima da se metne lepo na Instagram, pa preoblikuje u inspiraciju za Linkdin, jer eto, zaslužuje svet da vidi kako nam je u svetu.
Otkrivam toplu vodu kad shvatim da ovaj grad, bad boy s masnicama i ožiljcima posvuda, slama srca okolo (pa tako i nama), ali kad u američkim predizbornim kampanjama pominju „infrastrukturu u raspadu”, nigde to čovek ne vidi bolje nego u Njujorku. Tako smo nešto ostavili i kod kuće, pod sadašnjim bahatim gradskim ocima, pa nam sve poznato.
Ipak, upoređujem nam aerodrome, pa tražim, recimo, finu reč za „Džon F. Kenedi”, glavni interkontinentalni aerodrom u gradu. Nežniju sintagmu od „ruševno stanje” ne znam; evo glavu lomim da opišem „La Gvardiju”, alternativnu njujoršku vazdušnu luku, ali je, na nesreću, samo pridev „strahotno” prikladan. Sve su ulice raskopane; svi su travnjaci preorani pred sezonu pa se na travu ne može; svaka, valjda, linija metroa ne radi kad i kako piše.
„Vidi ovoga”, reći će čitalac, „navikao se na metro, pa hoće još i da mu stiže kad je zamislio!” Navikao sam se, nego šta, lako se svako navikne na sve što valja – jedva čekam i da se na naš metro naviknem! Pričaju nam ovo sve i naši što u Njujorku žive. Dobro im je, a znaju i kako bi trebalo da im bude bolje. Vole odakle su, još više vole prostor i vreme gde su i gde tek treba da stignu.
Naša firma, i mi s njom, prešla je dug put od neke nejasne ideje nas petoro, do ovog što danas pravimo po Balkanu, Centralnoj Evropi i evo sad po belom svetu, pa dobro razumemo taj njujorški mentalitet.
Jednom rečju: usuđujemo se, eto! Umemo da dozvolimo sebi, eto, da napravimo duhovni izlet iz gliba u koji naše zaštićeno geografsko poreklo vrlo dobro zna da nas mentalno zakopa. Znamo da poverujemo da smo, eto, tanušno barem, povezani sa svetom, a ako li kome i smeta – što bi rekli Amerikanci – nek nas tuži! Mi se ni tužbi, kao pravi Njujorčani, ne plašimo. Naprotiv: sledeća stanica – Las Vegas, bejbe!
Tagovi
