Zašto ujedinjeni (demokratsko-republikanski) demagozi tako gorljivo brane US Steel od prodaje? Činjenica je da ta kompanija zauzima posebno mesto u ekonomskoj istoriji nacije i za mnoge Amerikance ima više emotivnu (nego finansijsku) vrednost. Ona je bila prva nacionalna korporacija vredna milijardu dolara nakon osnivanja 1901. a proizvodila je u to vreme skoro 2/3 američkog čelika. Njena vrednost od 1,4 milijarde dolara bila je više nego dvostruko veća od federalnog budžeta. Ali do 1971. godine US Steel više nije bio najveći svetski proizvođač čelika. Danas proizvodi samo 12 odsto američkog čelika (trećina koju je pravio 1955. godine) i tek je treći proizvođač u SAD po prihodima (posle Cleveland-Cliffs i Nucor Corp) a zapošljava upola manje radnika nego pre 20 godina. I posluje s gubicima u devet od poslednjih 15 godina.
Pitanje je kako je to moguće kad su skoro svi američki predsednici u novijoj istoriji podsticali i štitili domaće proizvođače čelika koristeći miks subvencija, ograničenja uvoza i obaveze da se za infrastrukturne projekte koristi čelik proizveden u SAD (zakon Buy America). „Nijedna američka industrija nije imala više koristi od državne zaštite od industrije čelika“, tvrdi Skot Linsikam, stručnjak za trgovinsku politiku u Kejto institutu.
Državna zaštita je upravo ključni razlog stagnacije i gubljenja konkurentske sposobnosti US Steela (i kompletne američke industrije čelika), koji je izabrao da bude štićenik američke vlade. Tokom svog životnog veka, a naročito od kad je postala korisnik državne pomoći, kompanija je polako ali postojano gubila tržišni udeo i značaj. Umesto da se modernizuje i uvodi inovacije, US Steel je tražio zaštitu od inostrane konkurencije kroz vladinu „industrijsku politiku“ (protekcionizam, zaštitne tarife, uvozne kvote, subvencije, „kupuj američko“).
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 21. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
