Košarkaše Srbije sinoć je od najveće senzacija Olimpijskih igara u Parizu, pobede nad reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država, delilo svega tri minuta. Selekcija Srbije odigrala je sjajnu utakmicu, vodila tri četvrtine i imala plus 17, ali je na kraju ipak i to bilo nedovoljno.
Nema tog člana reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država koji dosad na sopstvenoj koži nije osetio šta znači igrati protiv Nikole Jokića i Bogdana Bogdanovića, a od sinoć znaju i šta znači igrati i protiv Alekse Avramovića, Ognjena Dobrića, Filipa Petruševa, Marka Gudurića, Nikole Milutinova. O tome kakav su utisak naši reprezentativci ostavili na Drim tim dovoljno govore izjave koje su njegovi lideri nakon utakmice dali. Kerovo priznanje da smo „odigrali savršenu utakmicu i da smo košarkaška klasa“, Durantova oda Jokiću, Bogdanu, i „onom momku s brojem 13“, uz konstataciju da je ovo jedna od najboljih utakmica u kojima je u životu sudelovao, a nije da ih nije bilo.
Srpski košarkaši sinoć su pokazali da mogu potpuno ravnopravno da se nose sa svemoćnim Amerima, i da oni nisu baš toliki „vanzemaljci“. I naravno da Srbi u tome nisu jedini. Sve više evropskih igrača probija se do NBA, i sve više njih tamo uspeva da se zadrži, prilagođavajući stil igre i dokazujući da s čak i s najvećim zvezdama mogu da budu barabar.
Štaviše, poslednjih šest godina, za najefikasnijeg igrača najjače košarkaške lige na svetu čak pet puta birani su – Evropljani. Prvo Grk Janis Adetokumbo dve godine za redom, pa potom tri puta (umalo četiri) i Nikola Jokić.
NBA liga puna je evropskih igrača, a pomenuta dvojica samo su najreprezentativniji i najuspešniji primeri. Pored njih ne treba zaboraviti ni Luku Dončića, Viktora Vembenjamu, Bogdana Bogdanovića, Rudija Gobera, Denisa Šrudera, igrače koji su svi do jednog uspeli da izgrade i više nego respektabilne NBA karijere, i koji već godinama (osim Vembija koji je tek draftovan) igraju na veoma visokom nivou i uspevaju da se zadrže u Ligi.
Međutim, iako su gledanost i popularnost NBA u Evropi ogromne (procenjuje se da je prati oko 270 miliona Evropljana), i iako sve više evropskih igrača odlazi put SAD-a, Liga starom kontinentu donosi „svega“ nekoliko miliona dolara godišnje.
Vremenska razlika – koliko smo se samo puta budili u sred noći kako bismo gledali Jokića ili Bogdanovića – Ligi jednostavno ne dozvoljava da monetizuje status i resurse koje u Evropi poseduje. Da bi iz Evrope izvukla maksimum, piše sportsko-ekonomski portal JohnWallStreet, NBA će verovatno u njoj morati da uspostavi novi, nezavisni ekosistem, nešto poput Afričke košarkaške lige. Stručnjaci tvrde da bi takav poduhvat Ligi na godišnjem nivou mogao da donosi i do tri milijarde dolara.
Samo što u celoj toj priči postoji jedna začkoljica – Evroliga. Najveći evropski košarkaški klubovi vezani su za Evroligu višegodišnjim licencama, i to NBA-u predstavlja ogromnu prepreku u nakani da pokrene svoj projekat. Međutim, kako većini klubova licence ističu nakon sezone 2025-26, tako i spekulacije o NBA-ovoj evropskoj ligi postaju sve glasnije, i sve se češće može čuti priča o prvenstvu sastavljenom od kluova iz zapadne Evrope i sa Bliskog istoka, prvenstvu u kom bi svaka franšiza mogla da dostigne vrednost i do milijardu dolara.
Iako se NBA još uvek nije izjašnjavao po ovom pitanju, trenutni komesar lige Adam Silver izjavio je za AP krajem prošle nedelje da su pregovori s FIBA-om u toku, i da se u Evropi ozbiljno razmatra stvaranje godišnjeg turnira ili NBA ogranka.
NBA liga je svoj „osvajački pohod“ na Evropu započela još pre oko 40 godina, za vreme komesarskog mandata Dejvida Sterna. Liga je od tada u Evropi počela da prodaje medijska prava i pronalazi sponzorstva, da razvija svoju infrastrukturu i programe, organizuje turnire za razvoj najtalentovanijih mladih igrača. Da se nije umešala evropska politika, i da je Evropa u to vreme imala bolje košarkaške hale, one koje zadovoljavaju NBA standarde, Liga bi verovatno uspela još više da se proširi starim kontinentom.
„Ali nisu samo to bili problemi“, priča za JohnWallStreet jedan dobro obavešteni izvor. „Projekat je kočila i evropska sportska kultura. Sport u Evropi je sve osim zarađivanja novca. Vlasnici tamo u klubove uglavnom ulažu kako bi ojačali svoj politički uticaj, i profesionalne lige dugo nisu mogle da se otrgnu od tog problema.“
O svemu tome dovoljno govori podatak da su evroligaši prošle sezone izgubili više od 150 miliona evra, i sve zbog toga što su Evroliga i njena imovina nedovoljno monetizovani. EuroLeague Ventures, zajedničko preduzeće između Evrolige i IMG-a, na godišnjem nivou od TV prava i sponzorstava navodno zarađuje manje od 90 miliona evra. U Evropi jednostavno postoji ogroman jaz između ljubavi koju ljudi gaje prema košarci i novca koji se u nju ulaže.
Evroliga se sastoji od 18 klubova, od kojih su 13 akcionari s licencama za stalno učešće koje im ne dozvoljavaju da ispadnu. Ti klubovi su Real Madrid, Barselona, Baskonija, Efes, Fenerbahče, Olimpijakos, Panatinaikos, Žalgiris, Makabi Tel Aviv, Olimpija Milano, Bajern Minhen, Asvel, ali i CSKA iz Moskve (od početka oružanog sukoba u Ukrajini ruski klubovi se ne takmiče u Evroligi, što nije sprečilo CSKA da ostane među deoničarima). Preostalih pet ekipa svoje mesto pod evroligaškim suncem obezbeđuju preko vajld kard pozivnica, a jedna od njih u krem de la krem evropske košarke ulazi osvajanjem Evrokupa.
Iako su Evroliga i košarka generalno u zemljama poput Srbije, Litvanije, Grčke, Turske jedan od najomiljenijih (ako ne i omiljeni) sportova, problem je što se u njima od nje može zaraditi veoma malo. Istorijski gledano, pomenute zemlje nisu imale ni odgovarajuću košarkašku infrastruktura, i njihova krovna tela često su bile u sukobima s FIBA-om.
Prestavnici FIBA-e, Evrolige i NBA održale su ove godine nekoliko sastanaka kako bi razgovarali o komercijalnoj saradnji i taktikama za korišćenje ekonomskih resursa koji u Evropi postoje. NBA je tako, priča za JohnWallStreet jedan anoinimni izvor, predložio da sve tri organizacije spoje svoju komercijalnu imovinu, ali Evroliga nije bila spremna da Amerikancima ustupi toliku kontrolu.
Izazov sa kojim se generalni direktor Evrolige Paulius Montiejunas suočio u predstavljanju predloženog rešenja jeste taj što stvarni vlasnici 13 zainteresovanih kluova retko prisustvuju sastancima lige, pa uglavnom na njih šalju trenere, koje poslovna strana i finansije uglavnom uopšte ne zanimaju, ili, i ako ih zanimaju, nisu dovoljno kompetentni da se time bave. I to je još jedan problem evropske sportske kulture.
Naravno, urušavanju ideje o spajanju pomoglo je i izraženo anti-NBA raspoloženje koje vlada u evropskim klubovima. Evroligaši veruju da da im NBA otima sve najbolje igrače, od kojih kasnije pravi nove dončiće i jokiće, a da im za to veoma malo plaća.
Zato je NBA, nakon što je najjača evropska liga odbila pomenuti predlog, odlučila da prekine komunikaciju s Evroligom. Ubrzo nakon toga procurila je vest da se NBA bacio u potragu za nekim drugim solucijama, i da je ozbiljno zagirzao za stvaranje svog evropskog ogranka. NBA je itekako svestan činjenice da će vlasnicima Evrolige licence uskoro isteći, i kako piše JohnWallStreet, nekoliko evropskih klubova jedva čeka da se zavuče pod skute NBA-a. Naročito Real Madrid, koji je do ne tako davno (Dejvid Stern i Florentino Perez su nekoliko puta pričali o tome) žarko želeo da postane član najkvalitetnije košarkaške lige sveta, i koji bi, u to nema sumnje, sa sobom povukao i Barselonu, a verovatno i ekipe iz evropskih prestonica kao što su London, Pariz, Berlin.
S druge strane, i Evroliga i NBA su bacili oko na lukrativni Bliski istok. Dubai je već priključen ABA ligi, a verovatno će kroz koju sezonu početi da nastupa i u evropskim takmičenjima, a ne bi bilo nikakvo čudo ni ako bi se uskoro u NBA pojavili klubovi s Bliskog istoka (Katar poseduje manjinski udeo u Vašington Vizardsima, a u Abu Dabiju se organizuju pripremne utakmice).
Ali zašto uopšte vlasnici NBA imaju ambiciju da prave još jednu ligu?WNBA i razvojna G-Liga i dalje nisu profitabilni, a van-američko takmičenje najverovatnije bi se suočilo s istom sudbinom.
Zato što NBA i pored svega toga veruje da bi globalna ekspanzija u budućnosti mogla da im donese ekonomski uspeh. Tehnički, NBA je taj proces započeo još pre mnogo godina, s NBA Kinom, ali su spoljnopolitički odnosi s tom državom drastično usporili razvoj situacije. Takođe, Liga je pre tri godine zajedno s FIBA-om udarila temelje Afričkoj košarkaškoj ligi, ali se to tržište razvija veoma sporo, pa Evropa i Bliski istok u tom smislu deluju daleko daleko primamljivije. NBA ima sposobnost, resurse, uticaj i platforme, ma sve što je potrebno kako bi se evropsko košarkaško tržište monetizovalo.
Povrh svega toga, NBA ne bi sam finansirao svoj novi projekat i krpio njegove gubitke. Ne. NBA ima odlične odnose s nekoliko državnih i pravtnih fondova.
Zato NBA ima pravo da veruje da bi nova liga na kraju postala profitabilna. Evroliga daje sve od sebe kako bi povećala sopstveni kapital, ali to neće biti nimalo lak zadatak, naročito kada se u obzir uzme činjenica da vlasnicima lige uskoro ističu licence, a da je NBA daleko bogatiji i da evropskim klubovima može da da „ponudu koja se ne odbija“. Na kraju krajeva, vredi napomenuti i da je zamenik komesara NBA lige Mark Tejtum član odbora FIBA-e.
Zbog svega toga, baš kao što piše JohnWallStret, i neće biti iznenađenje ako NBA obelodani da će u skorijoj budućnosti, u saradnji s FIBA-om, oformiti novu ligu u Evropi ili na Bliskom isotku.
Tagovi
