PIŠE: EMANUEL HADAD
Na jutro 28. novembra 2018, tridesetak žena okupilo se u samom srcu Bejruta, u parku Kalil-Gibran, nakon čije obnove nije ostao nijedan trag bratoubilačkog rata i krvoprolića koji su u Libanu trajali između 1975. i 1990. godine. One su pristigle iz cele zemlje kako bi učestvovale u istorijskoj konferenciji za štampu.
Dve nedelje ranije, 12. novembra, libanski parlament usvojio je zakon 105 o nestalim i nasilno otetim osobama (1). U članu 2 tog zakona propisuje se da „porodice imaju pravo da znaju sudbinu svojih bližnjih koji su nestali ili nasilno oteti [tokom građanskog rata]“. On takođe predviđa stvaranje nezavisne komisije koja bi bila zadužena da utvrdi lokacije masovnih grobnica širom države i da iskopa njihov sadržaj kako bi se omogućila identifikacija posmrtnih ostataka.
Mnoge žene hodaju oborenih ramena. Većina nosi marame na kojima piše „Imamo pravo da znamo“. U rukama drže požutele fotografije odlučnih mladića. To su portreti njihovih sinova, muževa i braće uglavnom nestalih u ratu tokom kog je zvanično poginulo 150.000 osoba, a nestalo 17.415.
Jedna žena sitnog rasta odlazi do plastičnog stola sa mikrofonom. Vadad Halvani, predsednica Komiteta porodica nestalih i otetih osoba, pred kamerama počinje da čita saopštenje gotovo svešteničkim glasom: „Parlament je upravo glasao o zakonu o nestalima. Vi, porodice, jeste oni koji su do toga doveli. Prisetite se prvog protesta kod staze El Mazra, 17. novembra 1982. Tada se nismo poznavali. Spojio nas je bol.“
Gospođa Halvani, bivša učiteljica koja je postala jedna od glavnih glasnogovornica porodica nestalih osoba, još uvek se seća svih detalja svoje drame. „Moj muž Adnan otet je 24. septembra 1982. Kucala sam na sva vrata i svugde išla da bih ga našla – od premijera do republičkog muftije. Svi oni ispričali bi mi istu tugaljivu priču: ’Mila moja, vi niste prva koja mi se obratila.’ To mi je probudilo znatiželju, pa sam preko radija uputila poziv na sastanak svima kojima je, poput mene, neko blizak nestao. Mislila sam da će nas biti možda četiri. Kada sam došla na sastanak, videla sam ogroman broj ljudi i uplašila se da se ne sprema neki novi sukob. Zapravo, više od dvesta žena odazvalo se mom pozivu.“
Od samog početka rata, nasilne otmice zauzele su mesto u arsenalima libanskih milicija kao jedno od oružja usmereno protiv svih civila suprotnog tabora. Džonatan Rendal, tadašnji dopisnik Njujork tajmsa (New York Times) u svom delu The Tragedy of Lebanon (2) opisao je priču Tarika Mitrija koji je postao stručnjak za oslobađanje otetih osoba: „Mitri razlikuje tri kategorije [osoba uključenih u otmice]. Prvu čine borci čiji fanatizam prevazilazi politiku organizacija kojima pripadaju. (…) Druga kategorija uključuje članove naoružanih organizacija koji su dobili naređenja da otmu određen broj nedužnih ljudi kako bi doprineli oslobađanju zatočenika sa sopstvene strane. (…) Poslednja grupa otmica dešava se iz individualnih razloga i na osnovu ’sumnji’ koje su uglavnom iznosila treća lica zbog svega od ljubavničke svađe do trgovačkog sukoba.“
Uspeti da se dobije oslobađanje zahtevalo je, stoga, suptilni osećaj za diplomatiju, izvanrednu mrežu kontakata i, nadasve, ogromnu brzinu u radu, priča Asad Šaftari, nekadašnji drugi čovek obaveštajne službe Libanskih snaga, jedne od glavnih hrišćanskih milicija za vreme rata: „Primali bismo desetine zahteva za oslobađanje, najčešće preko posrednika, bez obzira na to da li se radilo o političarima, vojnicima ili istaknutim pojedincima. Trebalo je brzo reagovati jer su na početku rata ljudi odmah ubijani. To su najčešće radili borci koji su hteli da osvete svoje drugove ili porodice čiji su članovi bili oteti i koje su htele da vrate milo za drago“, priznaje, potvrđujući da je lično bio uključen u više otmica. Ovaj nekadašnji borac 2000. godine uputio je narodu Libana otvoreno pismo u kom se pokajao i zamolio žerve za oprost.
Nakon petnaest godina otmica i zločina koje su počinile raznorazne oružane grupe, kao i izraelske i sirijske okupacione snage (od 1978. do 2000. u slučaju prve; od 1976. do 2005. u slučaju druge), libanske vlasti žele da izbrišu prošlost i okrenu se sočnim prilikama koje otvara obnova. Dvadeset i šestog avgusta 1991. godine izglasan je zakon o amnestiji za sve zločine počinjene tokom sukoba. Potom je zakon 434 iz 1995. godine pozvao roditelje osoba koje nisu pronađene duže od četiri godine da ih proglase preminulima. Bila je to „jasna želja da se sa ratom raskrsti“, kako objašnjava Nizar Sagijeh, advokat i član libanske nevladine organizacije (NVO) Legal Agenda, te koautor zakonskog projekta koji je doveo do pisanja zakona 105: „Sve buržoaske porodice su svoje bližnje proglasile mrtvima kako bi prisvojile njihova nasledstva. Od 1995. godine, jedino su siromašne porodice [koje nemaju nasledstva kojima bi se nadale] nastavile da se bore“ da saznaju sudbine nestalih.
Jeftino poštovanje
Stoga je zakon 434 iz 1995. godine označio početak procesa prikrivanja koje Gasan Halvani, najmlađi Vadadov sin, naziva „duplim nestankom“. U jednoj sceni u njegovom dokumentarcu Palimpseste, ascension de l’invisible (dobitnik nagrade Uliks za 2018. godinu na Sinemed festivalu u Monpeljeu), koji je napravio kako bi spasao zaborava brojne nestale osobe, na ekranu se pojavljuje natpis: „Zločin se sastoji iz dva dela. Prvi je ubistvo. Drugi, brisanje dokaza.“ U pozadini, satelitski snimak razrušenog Bejruta iz poraća pretvara se u savremenu sliku obnovljenog grada. Prikazani su i šik sadržaji izgrađeni na mestima masovnih grobnica: poznati klub, teren za golf i šetalište na obali mora. Pominjući dve najskuplje četvrti u centru grada, film saopštava sledeću jezivu činjenicu: „Ako kreneš iz Hamre u Mar Mikael, možeš proći pored dve ili tri masovne grobnice, u zavisnosti od toga kojim se putem budeš kretao.“
Koliko masovnih grobnica iz ratnog doba postoji i čeka da bude iskopano? Između ostalih, na to pitanje odgovor je trebalo da ponudi i zvanična istražna komisija osnovana 21. januara 2000. godine. Šest meseci kasnije, ona je objavila izveštaj na dve stranice u kome se navodi samo 2.046 nestalih koji su proglašeni „zvanično preminulim“. Istraga je priznala postojanje masovnih grobnica, navodeći određene, ali je zaključila da je ostale nemoguće pronaći. Deset godina nakon toga kada ga je libanska organizacija za dokumentaciju i istraživanje UMAM ispitala, general Salim Abu Ismail, nekadašnji rukovodilac pomenute komisije, čudio se: „Čemu to? Šta se može dobiti iskopavanjem hiljada kostiju?“ U svakom slučaju, prema podacima NVO Act for the Disappeared (Delujmo za nestale), u Libanu postoji najmanje sto petnaest masovnih grobnica. Ta organizacija skupila je informacije o svakoj od njih koje će dostaviti budućoj komisiji predviđenoj zakonom 105.
Nakon što su Kadiji D. pred očima oteli sedamnaestogodišnjeg sina Ahmada, ona je učestovala u svim skupovima porodica nestalih od 1982. sve do svoje smrti, 2016. godine. „Do kraja svog života govorila je: ’Ahmad će se vratiti.’“ Ja sada govorim isto to“, svedoči njena ćerka Savsan, koja je preuzela Kadijino breme. Za nju, kao i za hiljade drugih porodica nestalih lica, utvrđivanje identiteta ostataka bližnjih značilo bi mogućnost da se stavi tačka na beskrajnu muku koja se naziva „zamrznutom žalošću“ ili „belom žalošću“ – stanje koje izaziva akutnu psihološku patnju (3). Stoga je Savsan prošle godine Međunarodnom komitetu Crvenog krsta (MKCK) dostavila referentni biološki uzorak. Od 2015. godine, MKCK prikupio je 1.500 ovakvih uzoraka iz kojih se može izvući DNK kako bi se utvrdio identitet posmrtnih ostataka iz masovnih grobnica istog dana kada se oni otkopaju. To je jedan od načina borbe protiv inercije libanskih vlasti čiji je odgovor bio poricanje problema: „Prvi srčani napad koji je moja majka doživela desio se 1998. godine, kada je predsednik Elijas Hravi objavio da su svi koji su nestali ili bačeni u more ili prekriveni asfaltom i da treba okrenuti novi list“, nastavlja. Hravi je uprkos svim dokazima tvrdio i da se nijedan građanin Libana ne nalazi u izraelskim ili sirijskim zatvorima.
Musa Saab proveo je petnaest godina u više sirijskih tamnica i nije zaboravio ovaj pokušaj da se njegovo postojanje izbriše. „U tom trenutku već četiri godine sam trunuo u sirijskom zatvoru u Saidnaji. Slušao sam libanski radio kada je Elijas Hravi održao taj govor. Bilo nas je stotine libanskih zatočenika u Siriji koji smo mogli da ga čujemo!“ Ovaj povratnik oslobođen je 12. decembra 2000. godine. Njegovo, kao i oslobođenje još pedeset i tri zarobljenika iz Sirije, te redovno otkrivanje masovnih grobnica širom Libana ojalovili su uporne pokušaje libanskog vođstva da zatvori slučaj nestalih. U Bejrutu, novinarka i rediteljka Monika Borgman i pisac i urednik Lokman Slim, koji je takođe direktor UMAM-a, napravili su dokumentarac o osamdesetak ovakvih libanskih političkih zatvorenika iz Sirije (4).
Izglasavanje zakona 105, dakle, prvi put je omogućilo da narativ o ratu prestanu da diktiraju oni koji su ga izazvali (5), te da on dođe od žrtava, koje su do sada bile osuđene na ćutnju i nevidljivost. Međutim, ovaj dokument nije razvejao sve sumnje u vezi sa iskrenošću poteza vlasti. „Zbog čega je zakon sada usvojen?“, pita se Slim. Prema njegovom mišljenju, ovaj potez kao vrhunac tridesetšestogodišnje borbe porodica nestalih osoba predstavlja „romantičan“ gest u kom on vidi pokušaj jeftine kupovine poštovanja. „Ovo je klasičan manevar libanskog parlamenta da se izglasa zakon koji se sviđa međunarodnoj zajednici“, procenjuje, uz upozorenje da postoji opasnost da će i taj zakon završiti kao i trideset devet raznih drugih već izglasanih zakona koji još čekaju da stupe na snagu.
Zapravo, upitni član, ubačen u poslednjem trenutku tokom javne rasprave, preti da dovede u pitanje primenu čitavog zakona. Član 37 predviđa da „svako ko je podsticao, izvršavao ili saučestvovao u otmicama mora biti kažnjen zatvorskom kaznom sa teškim radom u trajanju od pet do petnaest godina“. Ovo je mera koja se kosi sa željama porodica, kako pojašnjava Halvani: „Mi nismo odgovorni za član 37. Za nas, pravo da znamo dolazi pre retributivne pravde.“Čaftari, koji je danas član NVO boraca pokajnika Fighters for Peace, takođe se plaši negativnog uticaja ovog člana: „Kada iznad onih koji su činili zločine tokom rata okačite Damoklov mač, sumnjam da će biti voljni da svedoče.“
Nestali koje država smatra živima
Raskrstivši sa neispunjenim obećanjima libanskih političara, gospođa Halvani tvrdi da je nisu prevarili: „Izglasavanje zakona je samo jedan korak. Naša borba se nastavlja i mi ćemo imenovati desetoro članova buduće komisije. Moramo se postarati da se kandidati ne biraju prema političkim i verskim kriterijumima, što je običaj u Libanu“, predviđa.
Njen sin Gasan želi da ubedi celokupno libansko društvo da se pozabavi pričama nestalih. Pored pomenutog filma, od 2015. godine on radi na numerisanju kolektivne arhive koju je njegova majka prikupila. Arhivski materijal rezultat je trideset šest godina upornog i temeljnog prikupljanja isečaka iz štampe, govora i saopštenja o pokretu porodica nestalih lica. Ovo je primarna građa za istraživanje građanskog rata koje bi, prvi put, prikazalo one koji su nestali. Iako ih je rat izbrisao sa lica zemlje, država ih smatra živima. Na kraju svog dokumentarca Gasan Halvani priča anegdotu o Ričardu i Kristini, paru koji je otet tokom rata. Zahtev jednog investitora koji je želeo da otkupi njihovo imanje odbijen je jer je sudija procenio da oni, zvanično, nisu mrtvi.
Tagovi
