Kolumna je objavljena u novom broju Nedeljnika od četvrtka 15. septembra. Digitalno izdanje i pretplata na Nedeljnik dostupni na Nstore.rs
***
Setim ga se tek ponekad, mada redovnije kako se primiče septembar. Jer deveti mesec nije samo da deca idu u školu, nego i da oni koji za sebe misle da su pravoverni Srbi krenu u porodične šetnje i druge litije.
Volim da mislim da je i dalje živ i zdrav, taj anonimni junak moje davnašnje kolumne, mada nisam siguran da je previše srećan i nasmejan.
Što, zar piše negde da to ne sme? Ako je piscima dozvoljeno da se sažive sa svojim likovima, da razgovaraju sa njima, da im prave svakakve zvrčke, može, valjda, i jedan bedni novinarčić da ima makar jednog svog junaka?
Posebno ako znamo da je zaista postojao. I nadamo se – da zaista postoji.
Znamo da je postojao jer 1970. godine nije bilo botova da pišu anonimna pisma novinama i časopisima, nego je morao neko uzeti papir i olovku, pa kupiti markicu krišom, kao što je krišom radio dosta stvari u svom mladom životu, i onda tim prokletim jezikom što bi da ide tamo gde se ne sme olizati tutkalo, pa ubaciti kovertu u žuto PTT sanduče na kojem je verovatno i tada pisalo „Pošiljke ubačene do 19 časova biće otpremljene istog dana“.
Taj neko je bio petnaestogodišnji dečak, kojeg ću sresti – a onda ga upoznati i sa čitaocima Nedeljnika, s jedno pola veka zakašnjenja – u starom broju revolucionarnog, makar za jugoslovenske prilike, časopisa „Adam i Eva“. Bilo je to, podsetiću i tada, jedno živopisno štivo, koje je na mala vrata, preko kioska, unosilo dašak seksa i razvrata u domove socijalističke zemlje.
„Tas“, kako se potpisao, poslao je narečeno pismo dežurnom psihologu magazina, koji je bio tu da odgovara na sva pitanja što je bilo sramota izgovoriti naglas.
I „Tasa“ je, citiraćemo opet to pismo, bilo nečega sramota.
„Iako imam malo godina (15), moj problem je velik. Još u osnovnoj školi, za vreme letovanja, zaljubio sam se u jednog druga. Onanisao sam često i pri tom uvek mislio na njega. Po povratku kući ta ljubav se ugasila. Posle sam sebe naterao da ne mislim na mladiće, već na devojke; pri onaniji, takođe. Nakon izvesnog vremena strašno me je porazilo saznanje da sam se ponovo zaljubio, u jednog prijatelja. Nisam bez njega mogao ni jedan jedini dan. Spas mi je donela tek jedna svađa s njim, posle koje smo se razišli.
„Pokušavao sam da, poklanjajući pažnju detaljima na devojčicama, zavolim neku – ali nisam imao dovoljno hrabrosti. Na moju nesreću, već na početku ove školske godine zavolio sam opet jednog dečaka. Zaljubljen sam više nego ikad. Očajavam, strahujem. No, još uvijek razmišljam o spasu, o povratku na pravi put.
Roditeljima ne mogu ništa da kažem, a i kako bih? Da li bih u Beogradu mogao da, bez ičijeg znanja, posećujem nekog lekara i lečim se?
Siguran sam da nisam jedini koji želi da se izleči, kao što verovatno ima i onih koji nastoje da sačuvaju svoju nastranost. Pomozite nam.“
Poslao je taj naš poznanik, naš prijatelj, naš junak, pismo, a „Adam i Eva“ mu je izvoleo odgovoriti u štampi. Očekivano, za 1970. godinu, naravno. Sad, što bi neki voleli prepisati taj odgovor i 2022, to je već druga stvar. Pardon, to je već prva stvar.
Dakle:
„Normalno je što se u pubertetu javljaju i nastrane sklonosti, koje se kasnije gube, bivaju zamenjene saznanjima o pravoj ljubavi, o seksualnosti kakvu nameću priroda i društvene norme, o braku i porodici… Ali, ako se mladić ne suprotstavi takvim svojim željama, postoji mogućnost da ga one odvuku na stranputicu. Veoma mi je drago da ne odustaješ od želje da budeš pravi muškarac, pravi čovek. Tvoja upornost MORA biti nagrađena uspehom: jednog dana ćeš se zaljubiti u neku drugaricu i moći ćeš da se uveriš da je jedina prava, nesputana ljubav, koja čoveka rađa i potvrđuje – ona sa osobom SUPROTNOG pola. Sigurna sam da ćeš istrajati u želji da je stekneš. Naravno, pomoć lekara bila bi dobrodošla. Obrati se Zavodu za mentalno zdravlje, Palmotićeva 37, Beograd.“
Kada sam ga prvi put sreo, bilo je to nekog septembra kada je bila „obična“ Parada ponosa. Zamislio sam ga oženjenog, ali tužnog i nesrećnog. Utoliko nesrećnijeg i zbunjenijeg što se njegov sin – „Tas“ je 1955. godište, klinac mu je, posle mnogo otezanja i odbijanja da se skrasi, rođen u braku bez ljubavi tek sredinom devedesetih – spremao da tuče pederčine koje bi da nam usmrde ovaj naš lepi grad.
Gde je, šest godina kasnije, pola veka od onog pisma, moj „Tas“?
Oh, voleo bih da sam pisac, mnogo bih voleo da sam pisac, pa da vam izmislim da nije proživeo život u laži. Da vas ubedim da „Tas“ nije bio na litiji u nedelju, u prvom redu, da nije psovao pedere i pričao kako je porodica svetinja, i kako sve zlo dolazi sa Zapada; da nije svoju pravu prirodu, sebe samog, krio iza džipa na kojem se klati kandilo.
Da sam nešto pisac, lako bih ga zamislio kako je, čim je ovde počelo da miriše na tamjan, zapalio u Kaliforniju, ili u Toronto. I dalje bi bio tužan, zato što gleda litije, ali bi imao nekoga da ga uteši. Nekog Džima, ili Marka, ili Milovana, njegovog druga, u kojeg je večno zaljubljen, kao u starim novinama. N
***
Kolumna je objavljena u novom broju Nedeljnika od četvrtka 15. septembra. Digitalno izdanje i pretplata na Nedeljnik dostupni na Nstore.rs
