„Odgovorili smo katarskim posrednicima, blizu smo postizanja sporazuma o primirju“, jedna je od jutarnjih vesti sa Bliskog istoka.
Izvori AFP-a, upoznati sa pregovorima o primirju, su na ove reči jednog od vođa Hamasa Ismaila Hanijea, rekli da bi taj sporazum uveo trodnevno primirje. Bilo bi prekinuto granatiranje na terenu, ali i vazdušne operacije iznad Pojasa Gaze bi bile proređene. Zauzvrat, ono što je za Izrael možda najbitnije: „Hamas bi oslobodio između 50 i 100 taoca, kako Izraelaca, tako stranih državljana i vojnika“.
Ali, zašto Netanjahu ništa ne komentariše?
Čini se da izraelski premijer Benjamin Netanjahu ćuti jer je za ovih 16 godina vladavine dovoljno jasno stvio do znanja da nema ništa što je bitnije od bezbednosti zemlje.
I zaista, Izraelci te godine pamte kao najbezbednije u celokupnoj istoriji. Netanjahu je postavio Gvozdenu kupolu za presretanje raketa iz Pojasa Gaze, ali i ogromnu ogradu dugu više desetina kilometara opremljenu podzemnim senzorima.
Ipak, izraelski ministar za nacionalnu bezbednost Ben Gir, prokomentarisao je „najavljeni sporazum o taocima“.
„Veoma sam zabrinut što se priča o nekakvom dogovoru. Kruže glasine da će Izrael ponovo napraviti veliku grešku, na sličan način kao i 2011. godine.“
Dakle, Izrael ne odstupa od svojih ciljeva čak ni po cenu talaca.
Kako sukobi na Bliskom istoku nisu nepoznanica, i kako se prilikom ratovanja često poseže za kidnapovanjem i otmicama, Izrael je u svom regionu bio poznat po jednoj slaboj tački, koju su njegovi protivnici često koristili.
Znalo se da je Izrael posebno osetljiv na taoce.
Najpoznatiji primer za to je slučaj kada je Izrael 2011. godine oslobodio više od 1.000 palestinskih zatvorenika u zamenu za jednog izraelskog vojnika.
Hamas je ovogodišnji sukob započeo time što je kao garaniciju sebi uzeo preko dve stotine talaca. Smatralo se da se na tu kartu može igrati efikasno i pouzdano.
Danijel Levi predsednik projekta SAD za Bliski istok, rekao je za Gardijan da ako Izrael ne odustaje, jer ako pristane, i oslobodi nekoliko palestinskih zatvorenika „Hamas se neće zadržati na tome, već će tražiti što više može za svakog pojedinačnog Palestinca“.
Ko je u celom ovom sukobu Jahja Sinvar?
Od njega ni traga ni glasa. Izraelska vojska, dronovima, uređajima za prisluškivanje i uz pomoć doušnika pokušava da otkrije gde se on nalazi.
AP piše da je ovaj lider Hamasa, zapravo drugi čovek posle Ismaila Hanijea, upečatljivog izgleda, sede kose i crnih obrva i da je jedan od najtraženijih ljudi u Izraelu.
„Jahja Sinvar je komandant… i mrtav čovek“, izjavio je početkom oktobra portparol Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) Danijel Hagari.
„On je pokrenuo ovaj napad, a svi kojima on komanduje su mrtvi ljudi“, rekao je načelnik IDF Herci Halevi.
Veruje se da je Mohamed Deif napravio plan napada, a da je Sinvar bio inicijator ideje.
Sinvar (61) je rođen u izbegličkom kampu Khan Jounis u južnom delu Pojasa Gaze, gde su njegovi roditelji pobegli od onoga što Palestinci nazivaju „Al-Nakba“ ili katastrofa. Bilo je to masovno raseljavanje Palestinaca iz domova predaka, u ratu koji je usledio posle osnivanja Izraela 1948. godine.
Posle završene srednje škole u izbegličkom kampu, Sinvar je završio studije arapskog jezika na Islamskom univerzitetu u Gazi, piše BBC.
A kakve veze sve to ima sa ovom pričom?
U ovom izbegličkom kampu bilo je mnogo podržavalaca Muslimanskog bratstva. Kao jednog od pobornika njihovih ideja, izraelska policija prvi put hapsi Sinvara 1982. godine, zbog „islamističkih aktivnosti“ koje je sprovodio, a onda je 1985. ponovo odlazi u zatvor.
Ta hapšenja, i zalaganja za muslimanske ciljeve, uzdigla su Sinvara u očima, tada, tek nastalog Hamasa.
Ahmed Jasina, osnivač Hamasa i Sinvar postaju izuzetno bliski, tvrdi Ehud Jari, iz Vašingtonskog instituta za politiku Bliskog istoka, koji je više puta intervjuisao ovog „mladog pripadnika Hamasa dok je bio u zatvoru“.
Kada je imao samo 25 godina, Sinvar osniva organizaciju za unutrašnju bezbednost Hamasa „Al-Majd“, koja je pratila pojedince za koje se sumnjalo da sarađuju sa Izraelom, hapsila ih i ubijala, tvrdi Kobi Majkl, istraživač Instituta za studije nacionalne bezbednosti u Tel Avivu.
„Umeo je da se hvali brutalnim ubistvima koje je počinio. Priznao je da je čoveka za kog se sumnjalo da je doušnik Izraela, naterao da zakopa svog brata živog, i to uz pomoć kašike, umesto lopate.“
Sinvar je 1988. godine optužen za planirana ubistva dva izraelska vojnika, i dobio je doživotnu kaznu zatvora, gde je proveo veliki deo života – zaparvo oko 22 godine – od 1988. do 2011. godine, kada je oslobođen.
U ćelijskoj tami je njegovo ime postalo još zvučnije, i još više zastrašujuće, nasilnošću je postavio sebe na mesto pregovarača ostalih zatvorenika za upravom zatvora i vlastima.
Vreme je tako odmicalo, sve dok 2011. godine izraelska vlada nije donela odluku da u zamenu za jednog izraelskog taoca – vojnika IDF-a Gilada Šalita, koji im je u tom trenutku bio izuzetno važan, pusti 1.000 palestinskih i arapskih zatvorenika. Šalit je tada već proveo pet godina u Hamasovom zatočeništvu, a kidnapovao ga je baš Sinvarov brat. U to vreme, već je bila okončana izraelska okupacija Gaze, pa je Hamas već upravljao tom teritorijom.
Tako su izraelske vlasti napravile propust kojim se među gomilom zatvorenika koji su masovno prelazili preko „visoke ograde“ i vraćali se u Gazu našao i Jahja Sinvar, prema rečima izraelskih vojnih zvaničnika „jedan od glavnih inicijatora 7. oktobra“.
Tagovi
