Da zdravlje nema cenu, nažalost, mnogi su osetili na svojoj koži i tek tada se uverili u istinitost ove često ponavljane i izlizane, ali tako tačne rečenice. I baš zato što nema cenu, sve ono gde smo na zdravlju pokušali da uštedimo ili da ne uložimo, koštalo nas je mnogo više. Neulaganje u zdravstvo građani Srbije plaćaju svakog dana. Ne samo svojim zdravljem već i iz džepa jer se neulaganje u zdravlje odražava i na ekonomiju zemlje. Na kraju sve bude skuplje.
To se najbolje vidi na primeru inovativnih lekova koji su u poslednjih nekoliko decenija doveli do revolucije u lečenju velikog broja oboljenja. U bolestima kao što su HIV/AIDS, hronični hepatitis C, različiti tipovi malignih bolesti i drugih, primena inovativnih lekova može da predstavlja razliku između života i smrti pacijenata. Ako biste u ovom trenutku saznali da imate neku bolest i da vaš život zavisi od „inovativnog“ leka, u Srbiji biste verovatno okončali život jer lek ne biste dočekali. Razlog je jednostavan: prođe više od 800 dana od registracije i pojave tog leka u zemljama EU do momenta kada se nađe na pozitivnoj listi kod nas. Kakav je osećaj biti bolestan i znati da za tu bolest postoji lek ali da nije na „listi“ i da ne možeš sebi da ga priuštiš, znaju građani Srbije koji su prošli ili prolaze kroz agoniju nabavke tog leka.
U još većem broju oboljenja postignuto je značajno produženje života i poboljšanje kvaliteta života obolelih zahvaljujući novim lekovima. Međutim, korist od primene inovativnih lekova se ne završava samo na pacijentima, već značajno utiče i na održivost zdravstvenih sistema i sistema socijalne zaštite ali i na poboljšanje ukupnih ekonomskih parametara u jednoj zemlji. Tako da ni ekonomski posmatrano ne stoji „opravdanje“ da su ulaganja u nove lekove preskupa.
Jer, iako ulaganje u inovativne lekove na prvu loptu izgleda kao trošak, već na „drugu“ u zdravstvu se prave uštede (od dužine trajanja lečenja, preko skraćenja bolovanja, pa do troškova lečenja i zdravstvenih ishoda), a to utiče na ekonomiju i prihode po glavi stanovnika zemlje.
Profesor dr Slobodan Janković, načelnik Službe kliničke farmakologije u Univerzitetskom kliničkom centru Kragujevac, objašnjava da se inovativni lekovi odlikuju većom delotvornošću i bezbednošću od „starih“ lekova, tj. od lekova koji se već koriste, jer su rezultat ciljanog razvoja zasnovanog na poznavanju njihovih receptora i mehanizma dejstva. Razvoj inovativnih lekova je, dodaje, veoma skup proces, koji mogu do kraja sprovesti samo farmaceutske kompanije što raspolažu veoma velikim sredstvima za takva ulaganja. Cena inovativnih lekova je neminovno visoka, jer farmaceutske kompanije moraju povratiti svoja ulaganja i ostvariti profit u relativno kratkom vremenu koje im ostaje do isteka patentne zaštite.
„Međutim, inovativni lekovi donose mnogostruke koristi pacijentima i zdravstvenom sistemu, koje daleko nadmašuju finansijska sredstva koja treba uložiti da bi se oni kupili. Najpre, u razvijenim zemljama koje najviše kupuju i koriste inovativne lekove brojne studije su pokazale da je poslednjih decenija došlo do produžetka očekivanog trajanja života na rođenju od oko 3 godine, do smanjenja korišćenja bolnica za 25%, zatim do smanjenja broja invalida, smanjenja broja bolničkih dana u onkološkim bolnicama za 23% (iako je broj novootkrivenih slučajeva karcinoma porastao za 46%) i do smanjenja ukupnih izdvajanja za zdravstvenu zaštitu za oko 30%. Ovi pozitivni efekti su izostali u zemljama u razvoju koje su inovativne lekove u prethodnom periodu nabavljale samo delimično, i u daleko manjem obimu od razvijenih zemalja. Drugim rečima, ulaganje u inovativne lekove jeste veliko, ali donosi i zdravstvene, i finansijske koristi koje su znatno veće od uloženog, tj. neto korist (benefit) jeste pozitivna“, objašnjava profesor.
Srbija je na dnu liste zemalja kada su u pitanju inovativni lekovi, a dugo se čeka na odobravanje, pa je tako potrebno i po nekoliko godina da neki novi lek bude odobren u našoj zemlji.
Naša zemlja svakako ne bi bila izuzetak u ostvarivanju pozitivnih efekata nabavke i korišćenja inovativnih lekova ukoliko bi se ulaganja u njihovu nabavku znatno povećala. Moglo bi se očekivati već pomenuto smanjenje ukupnog izdvajanja za zdravstvo od tridesetak procenata, ali samo ako se u toj računici uzimaju u obzir stvarni troškovi zdravstvenih usluga, a ne nominalni, po administrativno regulisanim cenama, kaže prof. dr Slobodan Janković.
„Mogu vam dati jedan primer u koji imam direktan uvid na svom poslu – inovativni antibiotici. Već četiri-pet godina nekoliko inovativnih antibiotika koji su registrovani za široku upotrebu u našoj zemlji ne dospeva na listu lekova koje finansira fond zdravstvenog osiguranja, pa ih bolnice mogu nabaviti samo po posebnoj proceduri koja traje najmanje dan-dva, za svakog pacijenta posebno, i to tek kada se pojavi potreba. Zbog akutne prirode teških bakterijskih infekcija, primena ovih lekova često ili kasni, ili izostane, što znatno produžava bolničko lečenje takvih pacijenata i povećava korišćenje zdravstvenih usluga i sanitetskog materijala.“
Kada bi ovi inovativni antibiotici bili neposredno dostupni na odeljenjima bolnica, kaže profesor, lečenje pacijenata bi bilo znatno kraće, a time i ukupni troškovi lečenja znatno manji.
„Po završenom lečenju, pacijenti bi se ranije oporavljali i vraćali svojim poslovima, što bi doprinosilo rastu ekonomije. Naravno, neophodan uslov da se ostvari korist od inovativnih lekova jeste da se oni koriste racionalno, tj. samo tamo gde je njihova efikasnost i bezbednost sa sigurnošću dokazana u kliničkim ispitivanjima.“
A mehanizam je relativno jednostavan ili matematički precizan, ekonomski rečeno. Bolji zdravstveni ishodi koji se dobijaju uz primenu inovativnih lekova podrazumevaju skraćenje trajanja i učestalosti obolevanja i invaliditeta, što rezultira povećanjem ljudskog kapitala ali i smanjenjem potrebe za zdravstvenom i socijalnom zaštitom. To onda dovodi do povećanja radne snage i produktivnosti i smanjenja troškova zdravstvene i socijalne zaštite. Konačni rezultat su veći poreski prihodi, bolja dugoročna fiskalna održivost te povećanje BDP-a jedne zemlje. Svaki dolar uložen u inovativne lekove donosi 6,17 dolara uštede zdravstvenom sistemu, utvrđeno je u Lichtenbergovoj studiji još 2002. godine (Frank R. Lichtenberg, „Benefits and Costs of Newer Drugs: An Update“).
Razlog što je to moguće je u tome što u strukturi zdravstvenih troškova lekovi čine manji deo ukupnih izdataka jednog oboljenja. Studije rađene u Nemačkoj – A. T. Kearney analysis (2012); Schwarzkopf et al. (2010), Health & Growth compendium – pokazale su još 2011. da je trošak lekova u ukupnom trošku bolesti (nega, hospitalizacija, odsustvo sa posla, drugi indirektni troškovi…) činio tek 14% u hroničnoj opstruktivnoj bolesti pluća, 15% u dijabetesu, 5% u hroničnoj srčanoj insuficijenciji, i samo 3% u lečenju Alchajmerove bolesti.
To potvrđuju i podaci iz 2009. prema kojima troškovi lekova u terapiji malignih bolesti čine samo 27% ukupnih zdravstvenih troškova malignih oboljenja.
I u izveštaju švedskog Instituta za zdravstvenu ekonomiju o troškovima malignih bolesti u našoj zemlji pokazalo se da je gubitak produktivnosti usled obolevanja od malignih bolesti predstavljao veći trošak nego cena lečenja ovih oboljenja (Serbia country card). Sve ovo zajedno ukazuje da je ulaganje u efikasno lečenje izuzetno isplativo jer je potencijal smanjenja ostalih zdravstvenih troškova višestruko veći.
Na primer, investiranje u inovativne lekove za lečenje kardiovaskularnih bolesti u zemljama OECD-a u periodu između 1995. i 2003. godine dovelo je do smanjenja bolničkih troškova koji su bili četiri puta veći od novca koji je uložen u inovativne lekove (CEE HC Funding study). Ili podaci iz SAD koji pokazuju da su novi inovativni onkološki lekovi u periodu od 1993. do 2014. godine doveli do skraćenja broja bolničkih dana smanjujući troškove terapije za pet milijardi dolara (CEE HC Funding study).
Istraživanje rađeno u zemljama centralne i istočne Evrope pokazalo je da je u 2018. godini izgubljeno neverovatnih 264 milijarde EUR usled odsustva sa posla zbog bolesti, prestanka rada zbog bolesti ili invaliditeta i prestanka rada zbog brige o drugom članu porodice (CEE HC Funding study). Analiza je pokazala da bi samo 10 odsto smanjenja odsustva sa posla zbog bolovanja, sprečenosti za rad ili invaliditeta, u zemljama našeg neposrednog okruženja kao što su Rumunija, Hrvatska, Bugarska ili Slovenija, dovelo do porasta BDP-a za 0,5-0,7% (CEE HC Funding study). Ako te procente pretvorimo u naš BDP, ispada da bi sa postizanjem ovakvog ishoda (smanjenja odsustva sa posla za samo 10%) porast BDP-a u Srbiji iznosio između 300 i 420 miliona evra.
Isto istraživanje je pokazalo da bi smanjenje od 10% odsustva sa posla zbog nege drugih članova porodice dovelo do još većeg porasta BDP-a od 0,8 do 0,9%, što bi opet preneseno na brojke u našoj zemlji iznosilo povećanje BDP-a od 480 do 540 miliona EUR. Na sve ovo bi trebalo dodati i povećanje poreskih prihoda koje je u zemljama našeg okruženja procenjeno na nekoliko desetina miliona evra godišnje (CEE HC Funding study).
To znači da bi uz dovoljno efikasnu terapiju relativno lako dostižan cilj smanjenja odsustva sa posla obolelih i onih koji ih neguju za samo 10% u našoj zemlji mogao da dovede do porasta BDP-a za oko 800-900 miliona evra na godišnjem nivou, dok je ukupan procenjeni trošak godišnjeg lečenja za oko 100 inovativnih lekova koji još čekaju dolazak na našu tzv. Pozitivnu listu procenjen na oko 250 miliona evra, tj. oko 3,5 puta manje.
Realnost je da je dostupnost inovativnih lekova u Republici Srbiji najmanja u Evropi, pokazuju podaci istraživanja koje je sprovela Evropska federacija farmaceutske industrije i nacionalnih asocijacija (EFPIA). Pacijentima u Srbiji dostupno je svega osam posto inovativnih lekova koji su registrovani u Evropskoj uniji. Beleži se jedan negativan trend i dok u ostalim zemljama broj novih lekova raste, kod nas ne raste, niti stagnira, već opada. Osiguranicima u Hrvatskoj dostupno je tri puta više lekova, u Rumuniji tri i po puta više, a u Bugarskoj čak četiri puta više inovativnih lekova nego u Srbiji. Razlog leži u najmanjem ulaganju u lekove u našoj zemlji bilo da posmatramo po glavi stanovnika ili kao procenat ukupnih državnih troškova za zdravstvo.
I baš zato je nejasno zašto je onima koji odlučuju o tome teško da razumeju – ili su u pitanju neki drugi razlozi – značaj i sve koristi koje imaju ulaganja u zdravstvo.
Procene pokazuju da je potrebno minimalno ulaganje od 50 miliona evra godišnje kako bi najvažnije inovativne terapije postale dostupne našim osiguranicima, što bi moglo da dovede do vidljivog poboljšanja osnovnih zdravstvenih indikatora i smanjenja zaostatka u odnosu na region i Evropu. To bi činilo tek nešto više od jedan posto zdravstvenog budžeta RS ako posmatramo brojke iz 2023. godine.
Svi ovi podaci se savršeno uklapaju u istraživanja (CEE HC Funding study) koja su pokazala da državno ulaganje u lekove direktno korelira sa zdravstvenim ishodima u jednoj zemlji – što veće ulaganje, to bolji zdravstveni ishodi, dok isto tako postoji direktna korelacija između zdravstvenih ishoda u jednoj zemlji i prihoda po glavi stanovnika – što bolji zdravstveni ishodi, to veći prihod po glavi stanovnika. Upravo na ovim podacima se i zasniva maksima da je ulaganje u inovativne lekove investicija, a ne trošak. Imajući to u vidu, izreci s početka teksta o vrednosti zdravlja, trebalo bi dodati još jednu koja mnogo bolje oslikava naš odnos prema zdravstvu: „Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji.“
Tagovi
