Dan planete Zemlje, 22. april, Srbija dočekuje sa usvojenim Zakonom o klimatskim promenama i Zakonom o obnovljivim izvorima energije. Sa zelenom energijom i cirkularnom ekonomijom kao dominantnom temom. Tako je svuda u svetu – zelena energija postala je mejnstrim svetske energetike, a cirkularna ekonomija dominantan model svetske privrede.
U skladu sa ciljevima Održivog razvoja UN koji dostupnost čistih tehnologija vide kao osnovno ljudsko pravo, Pariskog klimatskog sporazuma (potpisalo ga više od 200 država), Evropskog zelenog dogovora, EU RED II Direktive, Direktive o velikim ložištima i drugim važnim dokumentima i sporazuma, čitav svet se okrenuo zelenoj energiji kao jedinom proverenom i merljivom načinu borbe protiv posledica klimatskih promena.
Srbija je dobila moderne zelene zakone: Zakon o klimatskim promenama koji će sprečiti emitovanje štetnih gasova uvođenjem pravila za najveće zagađivače (industrijska postrojenja, auto i avio industriju), kao i set energetskih zakona među kojima je najvažniji Zakon o obnovljivim izvorima energije. Usvajanjem Nacionalne strategije o klimi i energiji, Strategije razvoja energetike i seta podzakonskih akata za oba pomenuta zakona, država Srbija će stvoriti pravni okvir za zelenizaciju privrede i zaštitu životne sredine.
Obnovljivi izvori energije nalaze se u prirodi i njihovim korišćenjem u proizvodnji električne energije dobija se čista energija bez emisije štetnih gasova. Srpsko zakonodavstvo prepoznalo je vodu, sunce, vetar, biomasu (šumska, poljoprivredna, biorazgradivi otpad, tečni stajnjak, itd.) i zeleni vodonik, dok se u svetu koriste i energija okeana i energija plime i oseke kao resursi obnovljivih izvora energije.
Malo je poznato da je prvi OIE objekat u Srbiji bila mala hidrocentrala Pod gradom, na reci Đetinji. Izgrađena je 1900. godine. Biće potrebno dosta vremena da male hidroelektrane postanu ponovo prihvatljive za građane
Prema poslednjem izveštaju Međunarodne agencije za obnovljive izvore energije (IRENA) u svetu je instalirano 2.799 GW energije iz obnovljivih izvora, što pokazuje 10 odsto rasta OIE u pandemijskoj godini. Srpski doprinos globalnom kapacitetu zelene energije je nepuna 3 GW, od čega 80 odsto čine Đerdap i druge velike hidrocentrale. Moderna zelena postrojenja poput vetroparkova i solarnih elektrana grade se tek poslednjih nekoliko godina, nakon što su Zakon o energetici 2014. i bankabilne uredbe iz 2016. godine otvorili vrata zelenim investicijama.
U pandemijskoj godini 2020. godine proizvodnju i potrošnju zelene energije najviše je povećala Kina, zatim SAD i Australija. Iako je hidroenergija i dalje dominantan OIE, podatak da je čak 91 odsto novih zelenih kapaciteta prošle godine proisteklo iz vetra i sunca ukazuje da dolaze decenije dominacije solarnih parkova i vetroelektrana.
Izveštaj Globalnog saveta za energiju vetra pokazao je da je Kina prošle godine instalirala čak 52 GW elektrana na vetar, kao i da će svake godine morati bar toliko vetroparkova da izgradi da bi dostigla ugljeničnu neutralnost do 2060. godine. Kineska ekspanzija u oblasti zelene energije govori dve stvari: da je zagađenost ogromna i da se Kina energetski, ekonomski i industrijski okrenula ka zelenoj energiji. Kineske kompanije postaju vrlo vidljivi igrači na tržištu proizvođača turbina, zainteresovane su i za investicije na drugim kontinentima. Kineska kompanija Norinco izgradila je u Hrvatskoj vetropark bez bilo kakvih podsticajnih mera sa namerom da zelenu energiju stavi u slobodnu prodaju. Priča o Kini, kao ekonomskom tigru kome se divimo, vrlo je važna kako bi se pokazalo kakav ekološki i energetski zaokret Kinezi prave u svojoj državi. Toj tezi u prilog ide informacija da Kinezi investiraju u solarne elektrane da bi smanjili siromaštvo u pojedinim delovima zemlje.
Obnovljivi izvori energije postali su mejnstrim svetske energetike. Da bi se dostigla ugljenična neutralnost, da bi se ispunio Pariski klimatski sporazum, da bi Evropski zeleni dogovor dao rezultate, energetika mora biti zelena. Zvaničnik Međunarodne agencije za obnovljive izvore energije (IRENA) nedavno je saopštio da će planeta morati da investira čak 113 triliona dolara kako bi proizvela dovoljno zelene energije da dostigne željenu ugljeničnu neutralnost. A željeni procenat je 86 odsto zelene energije u totalnoj potrošnji 2050 godine.
Evropa je ekološki najsvesniji kontinent sa tradicijom i značajnim kapacitetima zelene energije. Većina država obavezala se da će 2050. godine biti ugljenično neutralna. U obećanjima prednjači Švedska koja je najavila potpunu dekarbonizaciju do 2045. godine, što je realan plan i za većinu skandinavskih zemalja. Više od polovine proizvedene energije u Švedskoj dolazi iz obnovljivih izvora energije, dok Danska više od polovine dobija iz energije vetra. Sa druge strane, Finska kao država bogata šumama više od četvrtine svoje energije dobija iz biomase. U EU se u pandemijskoj godini dogodila fantastična stvar: zelena energija je prvi put u istoriji nadmašila fosilna goriva u potrošnji. Stanovnici EU trošili su 38 odsto zelene energije naspram 37 odsto energije iz fosilnih goriva. Nuklearna energija činila je četvrtinu potrošene energije u 2020. godini. Iako se nuklearna energija tretira kao čista, (izveštaj JRC – Joint Research Center i pojedini evropski zvaničnici tvrde da je zelena jer ne proizvodi štetne emisije gasova), ovaj kontroverzni izvor energije ne može se tretirati kao obnovljiv. Većina država ima planove za gašenje nuklearnih reaktora.
Uz malo političke podrške i internu modernizaciju, EPS može postati vodeći investitor u moderna OIE postrojenja, poput vetroparkova, solarnih elektrana i novih hidropostrojenja
Nova EU direktiva RED II (Renewable Energy Directive) koja stupa na snagu u junu ove godine propisala je državama EU ciljeve od 32 odsto zelene energije u potrošnji do 2030. godine. Srbija nije član EU, ali jeste član Energetske zajednice koja je svojim državama članicama, pa i Srbiji, kao nacionalni cilj za 2020. godinu postavila 27 odsto zelene energije u bruto finalnoj potrošnji, dok je prva direktiva članicama EU postavila cilj od 20 odsto. Cilj za 2030. godinu koji će biti postavljen državama Zapadnog Balkana sigurno neće biti manje od zahteva definisanog za države EU.
Paralelno sa razvojem novih kapaciteta zelene energije, evropske države prave planove gašenja termoelektrana, tako da Velika Britanija planira do oktobra 2024. godine da ugasi svoje termoelektrane, Nemačka do 2038, Holandija do 2029, Austrija do 2025, Francuska do 2023, Irska, Austrija i Italija do 2025. godine. Uredbom o unutrašnjem tržištu, EU je za države članice propisala usvajanje nacionalne strategije o progresivnom smanjenju elektrana na ugalj i drugih čvrstih goriva. U postupku harmonizacije domaćih propisa sa evropskim zakonodavstvom Srbija će u nekom trenutku morati da preuzme istu obavezu.
A gde je Srbija – u svojim zelenim planovima, željama i realnosti?
Prema najavama ministarke rudarstva i energetike Zorane Mihajlović, Srbija bi do 2040. godine mogla da troši 40 odsto zelene energije. To nije nerealno, a može da bude i nadmašeno. Najavljen je i investicioni plan od 10-15 milijardi evra. Prema podacima Ministarstva rudarstva i energetike, Srbija je 2019. godine imala 21,5 odsto zelene energije u potrošnji, a pošto tokom 2020. nije bilo puštanja u rad velikih projekata, jasno je da procenat iz Nacionalnog akcionog plana za OIE nije dostignut.
Značajan udeo OIE imaju zahvaljujući investicijama od pre pola veka poput hidroelektrane Đerdap. Svim velikim hidrocentralama, osim reverzibilne HE Bajina Bašta, priznat je status proizvođača iz OIE, te čine više od 80 odsto zelene energije Srbije. Moderna postrojenja poput vetroelektrana, solarnih parkova, elektrana na biomasu i biogas čine znatno manji procenat zelene energije. Najveći uspeh napravljen je u oblasti vetroenergije gde je izgrađeno osam vetroelektrana ukupnog kapaciteta 398 MW. Radi se o investicijama vrednim oko 800 miliona evra koje su finansirane kreditima međunarodnih finansijskih institucija (IFC I EBRD) i komercijalnih banaka. Procenjuje se da su izgrađeni vetroparkovi doprineli smanjenju emisije CO2 za oko 800.000 tona, kao i da proizvode električnu energiju za oko 350.000 prosečnih domaćinstava.
U razvoju se nalazi kapacitet 10 puta veći od izgrađenog. Iako postoji blaga bojazan da državna mreža neće moći da primi svu energiju, analizom stanja i kvaliteta projekata dolazi se do zaključka da postoje projekti i „projekti“ i da neki od njih neće biti izgrađeni.
Evropa najviše nade polaže u energiju vetra gde se do 2025. godine, prema analizi organizacije Wind Europe (u pripremi izveštaja je učestvovalo i udruženje Obnovljivi izvori energije Srbije) očekuje instaliranje 105 GW kapaciteta vetroelektrana
Evropa najviše nade polaže u energiju vetra gde se do 2025. godine, prema analizi organizacije Wind Europe (u pripremi izveštaja je učestvovalo i udruženje Obnovljivi izvori energije Srbije) očekuje instaliranje 105 GW kapaciteta vetroelektrana. Iako se više od 4 GW vetroparkova nalazi u razvoju, procene iskusnih eksperata kažu da do 2025. u Srbiji na mreži možemo očekivati još oko 500 MW novih vetroelektrana.
Zašto je to tako? Vetroparkovi su biznis velikog rizika i svaki investitor u inicijalnoj fazi započne projekte velikog kapaciteta, ali ih s vremenom svede na izvodljivu meru.
Bez obzira na veliki broj projekata i na povoljan Zakon o obnovljivim izvorima energije, finansiranje će moći da obezbede samo zreli projekti i investitori koji su sposobni da kupe vetroturbinu. Za obične čitaoce koji vetrogenerator obično nazivaju vetrenjačom dovoljno je reći da je na svetskom tržištu mnogo lakše nabaviti, pa i napraviti vakcinu protiv korone, nego vetrogeneratore. Razlog je veliko interesovanje, pad cena tehnologije i ogromna potreba za obnovljivim izvorima energije. Kapaciteti najvećih proizvođača poput General Electrica i Vestasa su rezervisani unapred, kao i lučki slotovi i transporti. Takođe, za ovaj biznis je važna činjenica da se turbine periodično inoviraju, te se često događa da se vetroturbina iz građevinske dozvole iz 2013. godine više ne proizvodi, te je investitor prinuđen da kupi nov tip, ali i da izmeni kompletnu projektnu dokumentaciju. To je vrtlog iz kog se mnogi ne iščupaju.
Visoki standardi zaštite životne sredine su karakteristika za vetroparkove, te pre izgradnje vetroparka investitori ulože nekoliko stotina hiljada za potrebe izrade studije o proceni uticaja na životnu sredinu, merenje buke, monitoringe retkih vrsta ptica i slepih miševa. Dobra saradnja sa lokalnom zajednicom, redovno izveštavanje o svakom koraku u projektu putem javnih slušanja, društveno odgovorno poslovanje i donacije su odlika ozbiljne vetroindustrije vetroparkova. Benefit koji imaju opštine u kojima se nalaze vetroparkovi i domaćinski odnos investitora ključna je razlika u odnosu na male hidroelektrane čije investitore su građani pojedinih opština prvi put videli „tek kada su došli da im stave cev u reku“.
Solarna energija je velika nada i velika nepoznanica srpske energetike. Postoji veliko interesovanje, ali će za realizaciju velikih projekata (koji se prostiru na stotinak hektara) biti potrebno nekoliko godina. Očekuje se veliki broj malih solarnih elektrana na krovovima stambenih zajednica, fabrika i hotela s obzirom na to da zakon uvodi model prozjumera (prosumer), što je šansa koju treba iskoristiti.
Ne treba zaboraviti da je Srbija zemlja hidroenergije. Sve glasnije priče o nekoj novoj velikoj hidroelektrani nisu bez osnova, te je samo pitanje ko će biti partner državi u tome i kada će se ta voda pokrenuti. Male hidroelektrane su i dalje veliki problem, bez obzira na to što Zakon o obnovljivim izvorima energije zabranjuje njihovu izgradnju u zaštićenim područjima.
Malo je poznato da je prvi OIE objekat u Srbiji bila mala hidrocentrala Pod gradom, na reci Đetinji. Izgrađena je 1900. godine. Biće potrebno dosta vremena da male hidroelektrane postanu ponovo prihvatljive za građane.
Biomasa kao energent očigledno je precenjena u aktuelnim energetskim strategijama i planovima s obzirom na to da zauzima više od polovine procenjenog zelenog potencijala. U realnosti je izgrađena jedna elektrana na biomasu, u razvoju i izgradnji se nalazi nekoliko, kao i veliki broj malih biogasnih elektrana. U Srbiji je izgrađeno 28 biogasnih elektrana ukupnog kapaciteta 27 MW. Osim problema sa nabavkom sirovina, razlog za razvoj malih postrojenja iz biomase i vode nalazi se u činjenici što za projekte do 1 MW nije potrebna energetska dozvola, a za projekte do 2 MW nije obavezna studija o proceni uticaja na životnu sredinu, što čini proces dobijanja dozvola bržim i lakšim. Do dobijanja građevinske dozvole za vetroelektranu, investitor potroši nekoliko miliona evra i živi sa rizikom da je možda nikada neće izgraditi.
Srpski doprinos globalnom kapacitetu zelene energije je nepuna 3 GW, od čega 80 odsto čine Đerdap i druge velike hidrocentrale. Moderna zelena postrojenja poput vetroparkova i solarnih elektrana grade se tek poslednjih nekoliko godina, nakon što su Zakon o energetici 2014. i bankabilne uredbe iz 2016. godine otvorili vrata zelenim investicijama
U priči o zelenoj Srbiji ne treba zaboraviti EPS koji je često kritikovan kao najveći zagađivač koji mora da ugasi pojedine blokove termoelektrana. Državna Elektroprivreda radi baš neke dobre stvari i vrlo lako može postati ključni igrač u zelenoj tranziciji. Od 2019. godine EPS prodaje zelene kilovate, te je prema podacima portala „Energija Balkana“ prodaja zelenih kilovata u 2020. godini porasla za 50 odsto. Uskoro bi trebalo da počne izgradnja vetroparka Kostolac od 66 MW koji će finansirati nemačka KFW banka, što će biti još jedna potvrda okretanja Elektroprivrede Srbije ka zelenoj energiji. Možda nedovoljno hrabro, vrlo socijalno odmereno i promotivno zapostavljeno, ali EPS je uveliko započeo zelenu tranziciju. Uz malo političke podrške i internu modernizaciju, EPS može postati vodeći investitor u moderna OIE postrojenja, poput vetroparkova, solarnih elektrana i novih hidropostrojenja.
Sa druge strane, EPS i nema kuda osim ka zelenim potencijalima. Važeća energetska Strategija kaže da zalihe rude imamo samo do kraja ovog veka, a svaka odgovorna država i pojedinac misle na period posle nas. Veliki deo rudnog bogatstva je u kosovsko-metohijskom rudarskom basenu što znači dodatni deficit za tradicionalna fosilna goriva.
Takođe, valja napomenuti da je u EU u cilju smanjenja emisija CO2 uveden koncept trgovanja emisijama CO2 (ETS) i primenjuje se u energetici tako što su proizvođači električne energije iz fosilnih goriva primorani da kupuju emisije CO2 izražene u tonama. Cena emisije je nadmašila 30 evra po toni. Kada bi Srbija ušla u EU, automatski bi postala deo ETS programa. Za EPS, koji termoelektranama emituje veliku količinu štetnih gasova, to bi značilo i do milijardu evra godišnje za troškove emisija.
Iako nismo članovi EU, treba obratiti pažnju na tumačenja iz Zelenog dogovora koja ukazuju na neophodnost sprečavanja curenja ugljen-dioksida preko trećih zemalja, odnosno uvođenje posebnih poreza za proizvode iz država van EU čija se proizvodnja bazira na prljavim tehnologijama. Energetska zajednica smatra da bi zemlje članice mogle da uvedu interni sistem obračunavanja emisija CO2 u proizvodnu cenu struje. Svaka od ovih ideja vodi u drastično poskupljenje električne energije koje bi socijalno i ekonomski bilo neprihvatljivo. Prelazak na zelenu energiju biće najjeftiniji, najisplativiji i najzdraviji potez države.
*Iz dodatka „Energija danas“ koji se dobija uz Nedeljnik od 22. aprila (Dan planete Zemlje)
Tagovi
