Za G. M.
Jedan moj profesor na fakultetu je volio da govori kako je Bog izmislio viski da spriječi Irce da zavladaju svijetom. To je bilo prije rata, kad sam studirao engleski u Sarajevu. Sjetio sam se toga kad sam čuo da je Danac prvi put došao u Zvornik zbog viskija. Bio je on u Banji Koviljači već dva-tri mjeseca i sve što mu je trebalo nalazio je tamo. A onda mu se približio rođendan i htio je da se počasti nekim dobrim viskijem, pa se valjda raspitao koji imalo veći grad da je blizu. U Loznici je sigurno već bio, pa mu se činilo da Loznica nema to što njemu treba i onda mu je bila bliža varijanta da dođe u Zvornik nego u Šabac, usprkos tome što ovdje mora da pređe granicu.
Došao je onim svojim sivim službenim džipom, parkirao se uz šoping centar, pa je ušao da potraži neki dobar viski. Bog zna šta je njemu dobar viski. Ne znam zapravo ni da li ga je našao, neki kažu da jeste, a neki da nije. Možda jeste, pa je odlučio da zalije jer je bio sretan. Možda nije, pa je odlučio da popije jednu, da se utješi.
Uglavnom, ušao je u „Manaus“, a tamo je po belaju radila Gazdarica. Gazdarica se zvala Emilija, ali nije voljela da je zovu Ema. Ljudi su tvrdili da joj je ime predugo, pa ako već neće da je zovu Ema, zvaće je Gazdarica. Ona je bila dovoljno pametna da nikom ne pokušava objasniti kako i Emilija i Gazdarica imaju po četiri sloga. Gazdarica više zapravo i nije prečesto radila, ali je konobarica Rada tih dana bila nešto bolesna, pa ju je ova mijenjala. Gazda Miloš je bio previše škrt da uzme konobara ili konobaricu kao ispomoć za dnevnicu.
Milošev otac Jevto bio je električar, jedan od onih dobrih starinskih majstora što su znali da poprave i mašinu za veš i televizor. U Zvorniku su ga zvali Tesla. Držao je servis u istom lokalu u kome Miloš danas drži „Manaus“. Žena mu je umrla kad je Milošu bilo dvanaest-trinaest godina. Miloš je bio jedino dijete i sav se polomio zbog majčine smrti. Moj drug Slavko, profesor psihologije, kaže da je to najgora dob za muško dijete da izgubi majku. Uglavnom, Jevto ga je sam odgajao pa ga je poslao na fakultet, u Novi Sad, na elektrotehniku. Nismo se Jevto i ja nešto posebno družili, ali nekoliko puta smo se zatekli u većem društvu gdje bi se on u pravilu hvalio kako je Miloš odličan student.
Dvije-tri godine nakon što je Miloš otišao u Novi Sad, majstor Jevto je naprasno umro. Strefilo ga srce. Došavši u Zvornik da organizuje očevu sahranu, Miloš je u Zvornik prvi put doveo i svoju djevojku, Emiliju.
Jevto je u Zvorniku bio omiljen čovjek, ali njegova buduća snajka je za mnoge bila veća atrakcija od same sahrane. Visoka, crvenokosa, sa pjegicama, zelenim očima i velikim sisama, izgledala je kao filmska zvijezda. Nikom nije bilo jasno šta je takva ženska vidjela u Milošu. On je bio običan dečko, ni poseban frajer, ni posebno pametan, ni posebno bogat, ali, ono, što kažu, ljubav je slijepa.
Emilija se odmah poslije sahrane vratila u Novi Sad, a Miloš je ostao još nekoliko dana. Čuo sam priču da je apotekar Rajko htio da od Miloša renta prostor u kome je bio Jevtin servis, ali da je Miloš odbio. Neki su tvrdili da će Miloš da se vrati u Zvornik, da nastavi sa očevim poslom. Džaba je bilo pokušavati da im objasniš da ljudi ne studiraju elektrotehniku da bi bili provincijski električari.
Jevto je umro krajem zime, negdje u februaru, a za tri-četiri mjeseca Emilija i Miloš su se ponovo ukazali u Zvorniku. Ovoga puta su nosili burme i dijelili prezime. Očekivalo se da će ostati tu tokom ljeta, a zatim se vratiti na studije. Ispostavilo se, međutim, da Milošu studiranje i nije išlo previše sjajno te da se vratio u Zvornik s namjerom da otvori kafanu.
Te jeseni „Manaus“ je bio najpopularniji lokal u gradu. Prostor je mali i bukvalno neprestano je bila gužva. S jedne strane, u Zvorniku je skoro uvijek tako kad se neka nova kafana tek otvori. S druge strane, to je bilo zbog Emilije. Tih prvih mjeseci, ona je svaki dan radila, jedan dan prvu, drugi dan drugu smjenu i svi su željeli priliku da s njom bar progovore po koju.
I ja sam, neću lagati, nekoliko puta za šankom pio kafu samo zbog Emilije. Dvadeset godina sam stariji od nje, nije da sam imao neke realistične ambicije, ali je bilo prijatno i ćaskati s njom, naročito nakon što se ispostavilo da je ona studirala engleski u vrijeme kad je upoznala Miloša. To nam je dalo nove teme i lajtmotive za razgovor: uspoređivali smo programe i gađali se pojedinim naslovima i stihovima.
Stekao sam utisak da je ona zaista zaljubljena u Miloša i da uopšte nije neka kaćiperka. Držala je distancu i nije voljela da flertuje. Ja, kažem, nisam nešto posebno ni pokušavao, ali bilo ih je koji jesu, a svima je bilo uzalud.
Možda i zbog takve njene reputacije, priča o Gazdarici i Dancu je eksplodirala već tog prvog dana. Kad je Danac ušao, kafana je bila praktično prazna. Jedino je Mišo stajao za šankom i cuclao pivo, siroti Mišo, medicinski tehničar u Domu zdravlja i lik koji je valjda najstrastvenije i najbeznadnije bio zaljubljen u Gazdaricu. Po njegovoj priči, hemija se osjetila i prije nego je on naručio piće. Mišo nije znao engleski, pa nije skapirao o čemu se njih dvoje pričali, ali je bio siguran da su pričali intenzivno i dugo, da su se često smijali te da su prije njegovog odlaska razmijenili brojeve telefona.
Cijela ta priča bi se brzo zaboravila da se Danac za dvije nedjelje nije preselio u Zvornik. I dalje je radio u Banji Koviljači, bio je službenik neke nevladine organizacije koja se bavi pravima migranata, ali je počeo da živi u Zvorniku. Iznajmio je prizemlje kuće kod Hatidže, udovice Hajre Memića. Hajro i Hatidža su bili među prvim Muslimanima koji su se poslije rata vratili baš u grad, čim je ono međunarodna zajednica donijela naredbu o povratu privatne imovine. Djeca su im ostala u Tuzli, a njih dvoje su se vratili. Hajro je bio mesar i ubrzo je opet otvorio radnju. Najprije su kod njega dolazili samo ostali muslimanski povratnici, ali brzo je krenula da ide i stara zvornička gradska raja, a onda i svi ostali. Kad je dobra roba, ne gledaš ko je prodaje, a nije u gradu bilo bolje teletine i junetine nego kod Hajre.
Hajro je umro prije dvije-tri godine, pa je Hatidža bila otišla kod ćerke u Tuzlu. Neki su već mislili da se neće ni vraćati, ali poslije nekoliko mjeseci se vratila. Mesaru je preuzeo Hajrin sinovac Fikret. Nije da je Hatidži nedostajalo novca, pa nikom nije bilo jasno otkud to da je ona iznajmila prizemlje kuće ovom Dancu. Razne su se teorije tu pričale. Navodno je Hatidžin brat u ratu iz Bijeljine završio u Danskoj, ali po kojoj liniji je ovaj Danac došao baš do nje niko nije tačno znao. Uglavnom, uskoro je lik razvio rutinu: rano ujutro piči preko mosta za Koviljaču, kasno po podne se vraća, a uveče ide u „Manaus“. A Gazdarica i kad ne radi, odjednom se tamo često zatekne pa se, eto, zapričaju na engleskom.
Ja mislim da je čitav grad pričao da su njih dvoje ljubavnici prije nego što su se i poljubili. To je preko noći postalo glavna tema u gradu. Najjače je bilo što je ovaj Danac dobio milion nadimaka. Ja sam ga zvao Hamlet, moj kolega Slavko ga je zvao Kjerkegor, konobarica Rada ga je zvala Hans Kristijan Andersen, a medicinski tehničar Mišo – Niklas Bendtner.
Zapravo, danas kad mislim o tome, oni su se vjerovatno ušemili tek kad je Danac prestao da izlazi u „Manaus“. Odnosno, nešto se desilo, pa je on prestao da dolazi. Miloš je morao nešto da čuje, pa je počeo da ljubomoriše Gazdarici, pa je ona Dancu rekla da ne dolazi više, tako nešto vjerovatno. Pokušali su tu svoju šemu da zadrže u tajnosti, međutim, što se u pjesmi kaže: Ovo je mali grad, u njemu sve se zna.
Nije Danac bio glup da nju privodi kod Hatidže, to bi saznalo pola grada prije nego što bi stigli da se skinu. Nije ni ona sigurno bila u fazonu da joj je do nekog brzinskog seksa u kolima ili u šumici. Da su išli u neki hotel ili motel u Zvorniku i okolini, i to bi se pročulo. Druga strana Drine, međutim, druga je priča.
Bili su oprezni, nisu išli istim kolima. Ali krenulo se tračati da Gazdarica ide u Srbiju češće nego ranije; radnim danima po podne, pa se noću vraća, dok vikendom zna da zapuca i ujutro, pa se vrati po podne. Nakon dvije-tri nedjelje, krene priča da ne piči više kroz Mali Zvornik, da ostaje sa ove strane Drine, da vozi negdje prema Bijeljini, da bi se brzo ispostavilo da je samo promijenila granični prelaz, da je krenula da prelazi kod Šepka, da ne bude baš očigledno kako prelazi granicu praktično u samom gradu, mada je ovako na kraju bilo i gore, jer je sada svima bilo jasno da nešto krije.
Bog zna gdje su se oni tamo nalazili, da li u Loznici, da li negdje između Loznice i Šapca, možda su ponekad i u Šabac išli, ali nema sumnje da je nešto bilo. Ono, niti sam im ja držao svijeću, niti znam da neko jeste, ali stvar je bila jasna ko dan.
Ljudima je malo čudno bilo jedino to što lik još uvijek živi kod Hatidže. Ono, došao je tu da smuva Gazdaricu, to je u redu, ali sada kad ju je već smuvao, bilo bi im oboma lakše, da on živi tamo, ne bi bilo toliko očigledno da su uvijek oboje ili sa ove ili sa one strane Drine.
Ne znam ti reći koliko je to tačno trajalo, ali nije predugo, maksimalno tri-četiri mjeseca. Ipak, došlo je do tačke da su ljudi počeli da se pitaju šta će da se desi. Važan je tu detalj bio da Miloš i Gazdarica nisu imali djece pa se činilo da je sve moguće. Slavko je tvrdio da je razvod neumitan i da će Danac Gazdaricu da odvede sa sobom u Kopenhagen. Mišo je vrtio glavom i govorio kako on na Miloševom mjestu tako nešto ne bi dopustio.
I baš je Mišo koji je Danca onomad prvi put vidio u „Manausu“, jednog ponedeljka ujutro dok smo nas nekoliko ispijali kafu u lokalu preko puta gimnazije onako skoro usput primijetio: „Dugo nam nema Bendtnera.“ Sa susjednog stola neko je dobacio: „Rada se vratila na posao, visila u šanku čitav vikend, mora da je Gazdarica na odmoru u Koviljači.“ Pa su se tri-četiri stola pridružila u smijehu.
Poslije tri-četiri dana, Slavko mi je u zbornici šapnuo kako je čuo da se Hatidža žali po gradu da joj se podstanar već nedjelju dana ne vraća kući, a da je u međuvremenu bio red i da plati kiriju. Ne bi se reklo da je samo pobjegao, pošto je ostavio za sobom dosta stvari, ne samo odjeću nego i kompjuter. Osjetio sam kako mi se koža ježi. Pitam ga je li viđao Gazdaricu posljednjih dana, a on samo maše glavom.
Te večeri smo u kafani počeli ozbiljno da razglabamo šta se moglo desiti. Slavko je tvrdio da su golupčići, kako je rekao, otperjali na neformalni medeni mjesec, a jal u Kotor, jal na Korčulu, to ostavlja otvorenim. Mišo je grizao donju usnu: „Ma nema teorije. Nego Miloš ipak nije pička. Zatekao ih je negdje i presudila im čakija. Mislim, nije čakija, realnije pištolj, ali se tako kaže.“
Što je najgore, niko za stolom nije glasno protestovao. Ja sam samo rekao: „Jebene su zelene oči ljubomore.“ A Mišo je rekao: „Ja bih zbog onakvih zelenih očiju pola svijeta ubio.“
Naredni vikend je u „Manausu“ bila gužva kakve nije bilo od kad se kafana tek otvorila. U neka doba, Radi je kao ispomoć došao sam Miloš. U jednom trenutku, Slavko ga je, kao usput, pitao šta je sa Gazdaricom, a ovaj je samo promrmljao kako ima neke obaveze. Kad smo malo prije fajronta Slavko i ja krenuli iz kafane, on mi kaže: „Sve bih volio da sam ja u pravu, a sve me više strah da je ipak Mišo.“ Nisam te noći dugo mogao da zaspim, pa sam razmišljao. Ako je Danac zaista s Gazdaricom spičio negdje na more, nije se zaista morao javljati ili opravdavati Hatidži, ali nekom povezanim sa svojim poslom valjda ipak jeste. Čak i ako je on u Koviljači sam svoj šef, mora da ima nekog kome odgovara, da li u Kopenhagenu, da li u Briselu, da li u Berlinu, nebitno. Ako je bez najave nestao, neko će to prijaviti policiji u Srbiji, a njih će istraga u jednom trenutku morati da dovede ovamo. Ako u cijelom slučaju ima nečeg mutnog, neće to moći dugo da traje.
Sutradan sam ova svoja dumanja prepričavao Slavku, a on mi kaže: „Više ću se ja začudit ako policija Srbije konsultuje policiju Republike Srpske nego ako bude obrnuto. Žena mi je danas bila u mesari, a Fikret priča kako će mu strina za koji dan u policiju da prijavi nestanak svog podstanara.“ Kažem mu da je to moguće, ali da od toga neće ništa da bude, da Danac po svoj prilici nije službeno prijavio boravak u Zvorniku, tako da njih to ne tangira. Prije će oni nesretnoj Hatidži napisati kaznu što se bavi turizmom i ugostiteljstvom na crno nego što će ozbiljno da shvate prijavu o nestalom licu.
Dan-dva poslije, opet smo pili kafu preko puta gimnazije, Mišo je rekao kako mu se čini da se Miloš čudno ponaša. Neki za stolom su klimali glavama, ali ja sam rekao da je to autosugestija, za bilo koga da počneš očekivati da se čudno ponaša, dobićeš potvrdu bez problema. Svako ponašanje može da izgleda čudno, ako želiš tako da ga doživiš. Opet su neki klimali glavama, uglavnom isti kao i maloprije. A Mišo je rekao: „A dobro, profesore, pametan si, ali neki dan ja idem kolima prema Drinjači, kad malo poslije Diviča, gore iznad ceste, vidim Miloša samog kako šeta kroz šumarak, jebem li ga, nisam ga dosad doživljavao kao ljubitelja prirode.“
Za stolom preko puta nas sjedilo je jedno društvance iz trećeg razreda. Nismo tada obraćali pažnju na njih. Često su u ovom kafiću istovremeno sjedili profesori i učenici gimnazije. Čak ni cigarete pred nama uglavnom nisu skrivali.
Već sutradan, na istom mjestu smo sjedili, kad se pojavila jedna zadihana djevojka. „Izgleda da ih je Miloš ubio“, rekla je društvu za jednim stolom. Svi su se okrenuli prema njoj. Vidno uživajući u tome što je u centru pažnje, rekla je: „Luka i Dragan iz trećeg tri su malo pročešljali šumarak po kojem se Miloš motao ovih dana i našli su neke kosti, to su sigurno Danac i Gazdarica, poznato je da se zločinac vraća na mjesto zločina.“ Svi smo ustali kao po komandi da pođemo ka Diviču. Mišo je kao za sebe rekao: „Otkud kosti, jebale ih kosti, ne raspada se ljudsko tijelo tako brzo.“
Šumarak iznad ceste malo iza Diviča prema Drinjači već je bio ograđen žutom policijskom trakom. Iza trake su bila trojica-četvorica policajaca, a ispred gomila ljudi. Šaputali su kako su dva momka pronašla neke kosti misleći da su to ostaci dvoje ljubavnika, a onda su krenuli da kopaju i skapirali da tu ima mnogo više kostiju nego što ih ima dvoje ljudi.
Jedna žena je ispod glasa rekla: „Masovna grobnica“. Neki starac je odmahivao glavom: „Ili vojska iz Srebrenice ili naši Muslimani.“ Drugi matorac koji je stajao do njega opsova i promrmlja: „Šta bi toj djeci budalastoj da kopaju po šumi.“ Neki su odobravali, a neki komentarisali kako opštinska policija čuva teren dok ne dođu forenzičari iz Sarajeva i službenici Komisije za nestale.
Te večeri smo opet bili u „Manausu“ i pričali samo o grobnici. Radila je Gazdarica. Nikad joj zelene oči nisu ljepše sijale. Kad je donijela piće, rekla mi je da je bila u Novom Sadu zbog rokova na fakultetu i da je položila tri ispita. „Dala sam uslov za četvrtu godinu“, rekla je, „sada studiram vanredno i računam da za koju godinu mogu da završim pa možda budemo kolege u gimnaziji.“
Danac je još jedanput došao u Zvornik. Pokupio je svoje stvari, platio Hatidži za dva mjeseca, izvinio se zbog kašnjenja i otišao da se nikad ne vrati. U „Manaus“ nije navraćao. Hatidži je rekao kako je hitno morao ode na grčko-makedonsku granicu pošto su ga šefovi poslali tamo jer je migrantska kriza eskalirala. Tako je barem Fikret rekao Slavku.
„Kakva kriza“, rekao je Mišo kad je to čuo u kafiću kod gimnazije, „jasno je da se čovjek sjebo kad ga je Gazdarica ostavila, pukla ga depresija, nije mjesec dana ustao iz kreveta, smršao je deset kila, skroz je propo.“ Slavko je odmahivao glavom. Mišo je nastavio: „Znam ja da sada neki pričaju da Gazdarica nikad i nije bila s njim, ali vjeruj mi da je morala da bude, vidio sam ih ja, bila je to ljubav na prvi pogled, samo što je Gazdarica zajebana, onako ko muško, izgustirala ga, pa bacila, a on nesretnik se polomio.“
Zašutili smo nakratko. Iz zvučnika se čuo glas Nika Kejva:
If it were but a matter of faith
If it were measured in petitions and prayer
She would materialize, all fleshed out
But it is not, nor do I care, nor do I care.
Slavko je pozvao konobara i tražio račun. „Šta ćemo večeras?“, upitao je. Slegnuo sam ramenima. Mišo je rekao da mora na posao, a Slavko je pošao kući. I ja sam rekao da ću kući, ali sam ipak krenuo u „Manaus“. Popiću jedan viski i ispričati Gazdarici vic koji je volio da priča moj profesor s fakulteta.
Tagovi
