…Interesovalo me je kako su u Parizu stvari stajale sa prestižnim jugoslovenskim podzemljem, jačim od svakog našeg nabeđenog umetnika, pošto su stigle vesti da su naši momci bili uzeli pod svoje i Delonovog sina, Entonija.
– Ubiće ga tata. On ne voli Jugoviće! Bio je u toj ekipi jedan sjajan tip. Ljuba Čvaki. Sedeo sam često s njim i slušao ga otvorenih usta. Poznato je kako se on udvarao Ursuli Andres. Oboje su se jedne noći vozili metroom. Ona iz besa, on iz nužde. Odjednom, Čvaki primeti da ga Ursula gleda. On ne može da se nakaje što je baš tada bio načisto švorc. Počnu da razgovaraju i Ursula ga pita: „A čime se vi bavite?“, a Čvaki će: „Gospođo, ja sam lopov!“
Jednog iz tog društva, Prlju, znao sam još sa Cetinja. Tamo sam ga tukao. Oni su bili vrlo nepoverljivi. Prvo su mislili da sam policajac. Onda mi je Prlja rekao: „Dobro bi bilo da ti izađe neka knjiga s fotografijom, pa da im pokažeš. Možda bi ih to smirilo.“ Izgleda da sam neki sumnjiv tip. Pogotovo otkako ne radim, a kažem da sam pisac. Tek je onda sumnjivo. U metrou policajac baš od mene traži papire. Isto se događa i na carini. Odmah me izvode iz reda i počnu da pretresaju i trkeljišu. U zgradi u kojoj stanujem bio je i jedan Jugosloven. Ni sam ne znam zašto, ali nisam se s njim družio, iako me je Paskal nagovarala. Posle izvesnog vremena, on se iselio i došli su neki Vijetnamci. I onda je ustanovljeno da je taj Jugosloven krijumčario oružje. Šta da je bilo ono: da popijemo po jednu domaću, pa malo pršute, sira, kajmaka. Pa tip dođe i kaže: „Zemljak, daj da ostavim ovaj kofer kod tebe!“ A kofer pun oružja!…
U letnjem dvobroju Nedeljnika čitajte opširna sećanja Duške Jovanić na razgovore sa velikim piscem…
Digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET
Tagovi
