ALŽIR – Ova prestonica pršti od gneva u dvadesetoj godini represije policijske države, ali Kazba u srcu Alžira je neobično tiha.
Nema potrebe za protestima u ovom istorijskom kraju grada da potcrtaju da se država njime ne bavi. To je jasno na svakom ćošku.
Zgrade su isprane i ruinirane, komadi fasada survavaju se padinom u Mediteran, onde gde je Renoar “otkrio belinu”, a Gi de Mopasan pronašao “grad snega pod zaslepljujućim svetlom”.
Čak i pre nego što je Alžir ove godine uzdrmala revolucija, plan da se Kazba spase od propadanja već je bio problematičan.
U Kazbi u kojoj živi 50.000 uglavnom siromašnih stanovnika gotovo da nema ničega zahvaljujući čemu stari krajevi u drugim zemljama opstaju: ni turista, ni restorana, niti muzeja.
Bulem Debag nedavno je stajao na otomanskom pragu ukrašenom ornamentima kuće koja pripada njegovoj porodici još od 1830-ih.
“Niko nije uradio ništa još od Bumedijena”, navodi on, govoreći o nekadašnjem predsedniku Alžira koji je preminuo 1978. godine. Prošao je jedan magarac koji je skupljao smeće. Sokaci su preuski da njima prođe bilo kakvo vozilo.
U vreme rata za nezavisnost u Alžiru, koji je trajao od 1962. godine, Kazba je igrala ključnu ulogu kao mesto na kojem su se organizovali i skrivali pobunjenici. Kada je proglašena nezavisnost, siromašni su se preselili u modernije krajeve grada koji su ostali napušteni kada su Francuzi otišli.
Alžirska vlada nije naročito zainteresovana za ovaj kraj grada podignut još u 10. veku.
“Nemaju osećaja za kulturu i nasleđe”, kaže Ali Mebtuš, čelnik Fondacije Kazba, neprofitne organizacije posvećene očuvanju ovog kraja.
Danas je u ruinama gotovo trećina građevina koje potiču iz 18. i početka 19. veka, a “ostale se ruše”, ističe Mebtuš. Proteklog meseca jedna zgrada se srušila zbog jake kiše, usmrtivši petoro članova jedne bespravno naseljene porodice.
Unesko je odbio da Kazbu uvrsti na svoj spisak ugrožene baštine, iako je ona “objektivno ugrožena”, navodi Karim Ben Merijem, arhitekta sa Instituta za razvoj i urbanizam.
Taj institut prošle godine našao se u centru rasprave kada je prefekt Alžira saopštio da namerava da unajmi francuskog arhitektu Žana Nuvela da obnovi ovaj kraj grada.
Desetine istoričara, arhitekata, pisaca, aktivista i studenata u otvorenom pismu objavljenom u listu L’Humanité oštro se usprotivilo prefektovom predlogu. Pismo je pokrenulo pitanje “francuskog kolonijalizma” i apelovalo na Nuvela da se povuče. On to nije učinio.
On je, umesto toga, u pisanom odgovoru obećao da će predstaviti rešenja koja će doprineti razvoju ovog kraja grada.
Plan je da se sredstva ponovo ulažu u mrtav prostor, da se postave privremene strukture poput dečjih igrališta i umetničkih radionica, tako da stanovnici mogu obnoviti spoznaju o svom nasleđu, navodi Ben Merijem.
Mebtuš ističe da osam odsto urušenih građevina pripada vlasnicima koji su napustili svoje posede, a u napuštene zgrade bespravno su se doselile čitave porodice. Sa prozora se vijori njihovo rublje, a u dnu zgrade leže gomile đubreta, male deponije obrasle travom.
Ovaj kraj, međutim, vrvi od dece koja se igraju u izrezbarenim ulazima, majke glava uvijenih u marame uzanim, strmim sokacima vode za ruke ćerke iz škole i sve miriše na prošlost.
“Ovde se komšije osećaju kao kod kuće sa vama i vi se osećate kao kod kuće sa njima”, kaže Džamila Hamuda čiji je muž Muhamed (73) rođen u kući iz 18. veka u kojoj i danas njih dvoje žive.
On je bio tinejdžer kada su francuski padobranci bacili bombu na kuću u kojoj se nalazio revolucionar i vođa gerile Ali Amar, za vreme Alžirskog rata za nezavisnost.
“Šokiralo nas je šta smo sve preživeli”, ističe Muhamed.
© 2019 The New York Times
Tagovi
