Živela je protiv struje, terajući pravdu htela je da popije kafu sa Jovankom Broz, a Gile iz „Orgazma“ posvetio joj je pesmu…

Sonja Savić neće dobiti ulicu u Čačku, ali će najverovatnije mali park kod Železničke stanice u tom gradu poneti njeno ime.

Mnogo se ovih dana polemisalo da li bi Sonji Savić trebalo odati počast na ovakav način, pa su neki foteljaši, bilo sa skupštinskih govornica ili oni iz dnevnih soba, moralno pendrečili svakog ko se našao u čudu zbog njihove opaske da to „ne bi bila dobra poruka mladima zbog života koji je vodila“.

Uprkos tome, kolege, umetnici, Sonju Savić vide kao ličnost koja je nesumnjivo obeležila jugoslovensko i srpsko filmsko stvaralaštvo i kulturu uopšte.

Kao najoriginalniju glumačku pojavu, opisao ju je reditelj Miloš Radivojević.

Velika glumica i ličnost, Sonja Savić, prema rečima glumice Mirjane Karanović trebalo bi da ima svoju ulicu, trg ili neko drugo mesto u mnogim drugim gradovima u Srbiji.

„Zauvek je ostavila trag za sobom. Neizbrisiv trag. To nikakva komisija, bez obzira na svoje znanje i ignoranciju, neće moći da izbriše“, rekla je ona za današnje izdanje lista Danas.

Glumac Svetislav Bule Goncić dotakao se polemike o njenom privatnom životu, rekavši da to kakva je Sonja bila glumica i umetnica bila, ne zavisi mnogo od toga kakav je bio njen privatni život.

„Određeni, ako ne i najveći broj ljudi iz te generacije, imali su nažalost vrlo tešku sudbinu jer nisu uspeli da se izbore sa tim šta im se sve dešavalo u našem društvu. Oni su se branili tim bežanjem iz realnosti u jedan drugačiji svet. To su jako teške priče i tužne sudbine. Među njima ima mnogo umetnika“, rekao je Goncić.

Sećajući se njenog glumačkog umeća, reditelj Saša Radojević rekao je za Danas da Sonja Savić važi za izuzetnu ličnost srpske kulture.

„Njen glumački i rediteljski rad se na najsofisticiraniji način proučava u Čačku, u galeriji Nadežda Petrović. Imao sam privilegiju da sarađujem sa Sonjom i njena moralna vertikala delovala je kao korektor u zastranjenim zajednicama. Naprosto je imala senzore za registrovanje socijalne patologije i kao visokosenzualna osoba reagovala na njih. Nažalost, često na svoju štetu“, rekao je on.

O posvećenosti umetnosti i glumi Sonje Savić govorila je i Mira Banjac nedavno u intervjuu za Nedeljnik, sećajući se rada sa njom na filmu „Balkanski špijun“.

„Ono što posebno pamtim jeste Sonja Savić, koja je već tada bila zvezda. Ona je tako bila uplašena, ona me je molila: ‘Miro, hajde da ja dođem kod vas, da mi radimo te dijaloge.’ Što mi se nikada nije dogodilo, da je jedan glumac hteo da sarađuje na taj način. Ne znam što je bila uplašena, ali je dolazila da probamo. I meni se to jako dopalo, to nešto govori o ličnosti. Da ona hoće da to bude dobro, da veruje da u kontaktu sa mnom to može odlično da uradi, i uradila je“, ispričala je Mira Banjac.

„Sonja Savić, ona je jedna neverovatna umetnica i čovek, posebna i savršena je bila“, govorio je o svojoj koleginici svojevremeno i Rade Šerbedžija kada se setio jedne epizoda iz druženja sa njom osamdesetih godina.

„I tako smo jednom, malo zaneseni vinom, razgovarajući o nepravdama i politici, zaželeli da upoznamo gospođu Jovanku Broz, za koju smo mi mislili da je zapravo zatvorenica. Isterujući pravdu, mi smo sa njom hteli da popijemo kafu. I onda smo došli jedne noći, zvonili smo, došli su neki iz obezbeđenja, i oterali nas, bez ozbira što su me prepoznali“, ispričao je Šerbedžija.

Srđan Gojković Gile ispričao je anegdotu iz kratke ljubavne afere sa Sonjom Savić, a kojom je inspirisana i njegova pesma „Debela devojka“. Sve se dešavalo onda kada je Sonja postala megazvezda i dobila „Zlatnu Arenu“ za „Šećernu vodicu“.

„Bila je u paranoji da će se ugojiti i stalno je govorila ‘jao, ja sam debela devojka'“, rekao je Gile.

„Sećam se, tada sam vozio neki ‘tomos automatik’ motor i stajao sam na semaforu na raskrsnici Balkanske, Admirala Geprata i Gavrila Principa, i na tom semaforu mi se javio taj refren. Odmah sam otišao kod keve, uzeo gitaru i napravio ostatak pesme“, ispričao je Gile.

Sonja Savić je najznačajnije uloge ostvarila u filmovima snimanim osamdesetih godina 20. veka, a prvu ulogu na filmu ostvarila je sa šesnaest godina u Leptirovom oblaku Zdravka Randića.

Uloge za pamćenje odigrala je u filmovima „Živeti kao sav normalan svet“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Balkanski špijun“, „Una“, „Crna Marija“, „Mi nismo anđeli„…

Dobitnica je najznačajnijih glumačkih priznanja, poput nagrada „Zlatna arena“, „Carica Teodora“ i „Ćele Kule“ i nagradu žirija u Veneciji.

Poslednju glavnu ulogu je odigrala 2005. godine u filmu „Jug jugoistok“, a poslednje pojavljivanje je bilo u filmu „Zabranjena ljubav“.

Preminula je 2008. godine. Sahranjena je u Donjoj Gorevnici kod Čačka.