Zemlja koja je bila poznata po telefonima, automobilima, poluprovodnicima, vojnom roku i onoj odmetnutoj crvenoj braći sa severa polako je postala predvodnik novog talasa pop kulture. U srcu „korejskog talasa“ je priča zbog koje oskarovski „Parazit“ nije bio samo crnohumorni zapis o jednoj ambicioznoj porodici i zbog koje „Squid Game“ nije samo banalna zabava, već alegorija o današnjem korejskom društvu. Kao u seriji, u kojoj su glavni negativci dobro sakriveni, ispod maske o uspešnim kompanijama i prosperitetnoj zajednici, krije se rast nejednakosti, dužničkog ropstva i nezadovoljstva.
Niko o tome – možda će biti malih, ali iznimno malih „spojlera“ – ne svedoči kao Gi Hun, glavni protagonista „Squid Game“. Prvo je ostao bez posla u fabrici automobila „Dragon Motors“ (zasnovanoj na pravom bankrotu kompanije Ssangyong, koja je 2009. na ulicu izbacila oko 2.600 radnika), potom su mu propale dve firme, morao je da se vrati kod majke da živi. Ona ga i izdržava, sem kada pozajmi novac od zelenaša; novac koji ne može da vrati sem klađenjem na konje. I drugi učesnici u „Squid Game“ imaju slične probleme.
Ako zvuči kao kliše – muškarac kojeg sistem udara krošeima; bolnički izdaci koji ne mogu da se plate; loš otac koji ne uspeva svojoj ćerki da kupi ni poklon za rođendan – to je zato što takvi klišei postoje.
Ceo tekst čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 14. oktobra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Njujork tajmsa na srpskom, sa skoro pedeset najboljih tekstova iz najvećih novina sveta
Tagovi
