Ne pamtim kada sam poslednji put gledao kviz „Slagalica“ ali ponekad, kada u pokretu, dok prolazim pored zgrada, iz nečijeg stana čujem tu muziku, znam da ona označava pauzu između igara. I muzika koja ide dok idu igre. Ponekad me deprimira jer me podseti na devedesete kada su moji gledali ovaj kviz, pogađali naglas rešenja, a ja nisam pronalazio rešenje za životnu situaciju. I taj kviz i dalje traje, a ja nisam stručnjak za kvizove i ne znam odgovor zašto je „Slagalica“ opstala, ali tri decenije postojanja govore da ima nešto u tom „Skočko, tref, skočko…“
Nikola Nešković u svojoj biografiji ima mnogo toga. Ali će se verovatno najviše pamtiti po tome što je stvorio „Slagalicu“. Pamtiće se i kao kreator prve specijalizovane rokenrol emisije.
Srećem ga u kraju jer dolazi po unuke u muzičku školu. Ima i dalje neverovatnu energiju, i za nove stvari. Recimo za pečenje rakije. Na intervju mi je doneo svoju „travaricu“, pa je došao Babić da ga slika, koji takođe pravi rakiju, pa su spominjali osmice, dvanaestice, a možda nisu bile te cifre, ali one koje jesu spadaju u rakijsku leksiku, recepturu, ime… Ma nemam pojma, ali početak njegove priče ima veze sa rakijom.
Kokoške, rakija, rat i mir
Čega se prvog sećam u svom životu? Da me mama drži u naručju, u vozu u kome strašno smrdi rakija, i da pored mene stoji jedan čovek s puškom. Tek kasnije sam taj miris dešifrovao kao rakiju, a mi smo tada išli u izbeglištvo iz Beograda. Imao sam dve godine, bio je rat. Tata je diplomirao na Medicinskom fakultetu i hteli su odmah da ga regrutuju za ljotićevske trupe. Pobegli smo prvo u Banat, pa u Bačku, Novo Miloševo. To je bio veliki šok jer sam te ratne slike upamtio sa dve godine. Zašto miris rakije? Seljanke su umakale hleb u rakiju i davale ga kokoškama da spavaju, da se ne javljaju iz kotarica da ih vojnici ne bi otimali.
Sledeće što se urezalo u sećanje je otvaranje Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Moj ujak je bio u JDP-u, otvaralo se to pozorište i mi idemo, ne na premijeru, već na generalnu probu. Tako da smo „otvorili“ na neki način to pozorište. Dolazili su posle predstava Mira i Bojan Stupica, pa je kod dede dolazio Uroš Predić. Preko puta nas je stanovala prijateljica naše babe, Krsta Đorđević, žena koja je skrivala Tita. Malo dalje od nas je stanovao Ivo Andrić, čak smo se nekoliko puta zajedno vraćali sa košarke sa Kalemegdana.
Beograd tada nije bio veliki grad, a i okruženje moje porodice je bilo zanimljivo. Recimo, sestra i ja smo se igrali u ateljeu Uroša Predića. Baba nas je vodila kod njega, Uroš nam da četkice, stavi platno i kaže da zajedno slikamo.
CEO TEKST PROČITAJTE U 601. BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 20. JULA.
DIGITALNO IZDANJE JE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
