Životni intervju Dina Rađe za Nedeljnik: „U toj je vatri stvar. Ja je nikad lično nisam izgubio“

Ako pođete u Zagreb tokom praznične euforije, gledajte da u grad ne stignete baš oko pet po podne. Moglo bi sve da vam zaliči na Beograd – a to je u ovim krajevima neretko greh – zbog istih izduvnih gasova, istih psovki kroz poluotvoren prozor upućenih i gužvi i životu, i onom ko je ispred i onom ko je ispred njega. I kasnili biste i vi i onaj sa kojim bi trebalo da se sretnete jer vas je ista muka zadesila; ali ako bi trebalo da sednete na sat ili pet sa Dinom Rađom, onda bi problem bio manji. Jer on „uvik želi da ima vrimena“. I lako biste ga prepoznali i u Beogradu, i u Zagrebu, i u svakoj gužvi baš svakog grada. Ne samo po visini. Već po držanju, po stavu, po toj običnosti koju imaju samo neobični.

Poznali bi ga lako i novinari samo da ga malo češće sreću ili da on želi da nešto češće sretne njih. Kada dođe u Beograd, stavi kapuljaču na glavu i ide svojom rutom – kod šjor Bože u kabinet, pa kod Dekija na ćevape, pa na aerodrom ili do kola. Kaže, ne voli da se slika i ne podnosi bliceve foto-aparata, ali će se ispostaviti da voli da priča.

Na 442 od Beograda, gde mu je nova adresa, otvorio je dnevnik svojih priča za Nedeljnik i prvi put tako otvoreno govorio za srpske medije.

Kaže, „ako je šjor Boža reka da nešto može, onda nema razmišljanja“.

Samo je nekoliko ljudi poput Božidara Maljkovića za njega u životu predstavljalo takav autoritet i upravo o jednom od njih započinjemo svoju priču. Mislili smo da je poslednji put kada je Rađa bio u Beogradu, bio odlazak Dude Ivkovića u večnost, ali nam je otkrio da je u međuvremenu bila još jedna ruta pod kapuljačom.

Od Dude se, kaže, „nije oprostio“.

„Nemam se ja šta od Dude opraštat. Oprostija bih se da će proći makar jedan dan da mi ne padne na um. Ovako, to je bio samo privremeni rastanak“, uzima prvi gutljaj dužeg sa mlekom u koji smo obojica istresli po dve kesice belog šećera, i započinje priču. Lagano, kao da zabacuje udicu sa barke.

„Duda je bio sastavni dio moga odrastanja. I ljudskoga i košarkaškoga. Od kada sam se pojavio na prvom treningu reprezentacije do onoga dana kada smo ga ispratili, bio je neprikosnoveni autoritet. Čovik od čijeg sam mišljenja zazirao i čijim sam se pohvalama iskreno radova. Bio je po svemu drugačiji od drugih. Proračunat, prefrigan. Sjećam se Olimpijskih igara u Seulu. To je bio hitleraj. On nam kaže – spavanje je do deset i po, Stojko i Dražen kasne deset minuta i on nasred hodnika kreće da im psuje mater, da viče iz petnih žila. Ja sam tek mnogo godina kasnije shvatio da je on to vikao na sve nas koji smo iz soba slušali. Prvo sam pomislio, kad ovako viče na njih dvojicu, šta će meni raditi. I čitavo prvenstvo bilo je takvo. Stroga disciplina, sve do finala. Prolazi finale koje gubimo, on nas okuplja i kaže – avion je u petak u 10, nalazimo se isprid hotela na parkingu tad i tad, ne čekamo nijednoga, ali do tad neću da vas vidim. I tako, prvo hitleraj, pa kupleraj (smeh). On je te dve krajnosti uspeva da drži u nevjerojatnom balansu. Zato je bio poseban. I za mene jedan od simbola jugoslavenske košarke.“

Šta je za dečaka iz Splita bila košarka uopšte? U tom gradu postoji samo jedan klub i samo jedna važna stvar, zar ne? Slaven Bilić nam je pričao da su ljudi na proslavi Jugoplastikine titule prvaka Evrope pričali samo o Hajdukovoj utakmici za vikend…

Pa mene da ti je neko pitao tada da li bih više volio da ja sa Jugoplastikom budem prvak Evrope ili da Hajduk bude prvak Jugoslavije, ja bih uvijek birao Hajduk. Zabole me za sve ostalo.

To ti je u DNK u Splitu. Kad si mulac u osnovnoj školi, tu si u kvartu, ne mičeš se puno. Kad kreneš u srednju, ideš u grad i kad god igra Hajduk više nema škole. Nema, brate, niko ne dođe na čas. Nas je u razredu bilo 30 momaka i dvije cure. I kad igraju Bili, na sat dođu njih dvije i dva Šeldona. I onda pametni profesori kad su evropske utakmice, jer to se igralo radnim danima, otkažu nastavu.

A onda ti je, stari moj, igranka da uđeš na Poljud. Misliš ja imam love za kartu? Nego idem ukrug kao bena, od ulaza do ulaza, a ima ih na Poljudu 30, i svakog pitam na ulazu – barba, mogu li ja uć? Neko te pusti odmah, neki dan prošetaš sto krugova oko stadiona. Neki dan uđeš pre početka utakmice, neki dan na poluvremenu, a nekad deset minuta pred kraj utakmice. Ali nema veze, uša si, gleda si Hajduka, pa nek je minut – dosta je. Ništa ti važnije na svitu nema.

Ha-ha, znam da ćeš me sad pitati kako san onda završio na košarci kad mi je Hajduk bija sve?

Pa logično…

Zbog druženja, stari moj. Nisam ti ja iz one priče kako sam bio talentovan i najbolji igrač u kvartu, pa su me svi željno čekali. Bio sam mulac koji je trenira ove naše lokalne sportove, plivanje i veslanje, a onda sam odjednom izrastao ka konj za tri mjeseca. I majka mi je rekla – što ne bi proba sa košarkom? Još mi je, da me natera, našla i jednoga druga da ide sa mnom. Sina žene s kojom je radila. Imali smo 14 godina i to nam je bija prvi trening. Njemu i posljednji. A mene su pitali tamo dječaci – hoćeš doći sutra? I ja sam došao. Kao da sam tu bio godinama.

U ovom trenutku su takvi slučajevi da dete sa 14 godina počne da trenira neki sport i napravi veliki rezultat prava retkost.

Pa jesu kad klinci danas žive u ekranima. U glupavim telefonima, ajpedima, tabletima i čemu sve ne. Neko će reći – vidi ga ovaj Dino s…. Ne s… Dino. Nego je Dino pre prvog treninga košarke igra fudbal, plivao po cijelo ljeto, rvao se na ulici, krao trešnje, bježao od starijih. Ja sam bio fizički spreman. Svi su bili takvi. I onda je samo pitanje bilo koliko ćeš brzo usvajati stvari. A kod mene se ispostavilo da sam ih usvajao brže nego što je bilo ko mogao pretpostaviti. U 14. sam došao na prvi trening, u 16. sam već bio na reprezentativnom okupljanju.

A onda kreće paralelni uspon, u Jugoplastici i reprezentaciji. Zlatni period i zlatna generacija…

Šta ćeš prvo?

Hajde Jugoplastiku. Na klupi Slavko Trninić, izrabljivanje i sazrevanje…

E to je, stari moj, gore od hitleraja. Hitler nad Hitlerima. Treniramo dva puta dnevno po pet sati. Krenemo u sedam ujutru, završimo u podne. U pet po podne opet na trening. Kako je to moglo? Danas da nekome to pričamo, ne bi virovali. Ali on je još u to doba posvećivao pažnju oporavku. On bi nas posle tog prvog treninga doslovno gazio nogama po leđima i po kvadricepsima i nakon tog njegovog tretmana mi smo bili kao novi. Nevjerojatno. Međutim, ne možeš tako raditi sa starijim igračima. Nas je mlade tako trebalo oblikovati, to je bio pravi način, ali stariji imaju već i neko znanje i ego. Zato je Slavko morao ća. A kad je on pošao sa klupe, ja sam bio uvjeren da je to kraj moje karijere. Ne zna čovjek tako mlad puno toga…

Ali ste svi dobro znali novog trenera, Moku Slavnića, beogradskog mangupa.

Kako ne bismo znali Moku? On je bio legenda. A sjećam se, prije njegovog dolaska mi nismo godinu i po pobijedili na gostovanju. Kod kuće i tako-tako, ali kad putujemo, ništa. On dolazi, mi idemo Rabotničkom, a znaš kakvi su Makedonci, tamo se nikad ne naigraš košarke. Moka prilazi meni i kaže – kako se zoveš i koju poziciju igraš? A ti gospe, mislim se u sebi, kod prošlog nisam igrao, ovaj ne zna ni ko sam ni što sam. Međutim, ja kao treći centar tima dobijam velike minute kod Moke. Mi pobjeđujemo u Makedoniji i avion nam je u sedam. Iz hotela u četiri ure polazimo, sjedimo slomljeni. U jednom momentu Moka kaže – hajde, momci, evo ga autobus. Mi skačemo, guramo kofere i torbe, izlazimo, nigdi ništa i nikoga nema. On stoji sa strane, smije se i kaže – šta je, mamicu vam, teško razbuđivanje. Ja se mislim, majko moja, onaj nas stisnija, ovaj se zafrkava, šta će biti s nama?

Te sezone uspevate da se izborite za Kup Koraća, ali Moka odlazi. I dolazi Boža Maljković. Nije tajna da ste ga prihvatili na nož. Pričao nam je kako tu prvu noć u Splitu nije spavao zbog alergije, a drugu zbog vas…

Pa kakav ću bit nego nepovjerljiv? Pa ne možeš dovist među njunjore koji su taman počeli da se razvijaju nekog anonimusa. Toni i ja smo i pričali na tom prvom treningu kao – šta ste nam ovog doveli? Igraš svakog vikenda protiv Olimpije, Tuzle, Zvezde, Rabotničkog, znaš tačno ko koga trenira, a ovog nikad vidjeli nismo. Međutim, on je već na prvom treningu pokazao svoj stav i autoritet. Nije to bilo lažno nametanje, čovjek je izgledao kao da zna šta govori. I do kraja je ostavio utisak da je jedan Božo na parketu, a drugi kad se izađe sa parketa. Na parketu hitleraj, ka i svi veliki treneri, van parketa, kao otac.

Opet „hitleraj“? Ta čelična disciplina se provlači kao jedno od vaših sećanja na sve dobre trenere sa kojima ste radili. Da li je to bila jedna od važnijih odlika naše škole košarke? Da li je u tome, kako mi u Nedeljniku kažemo, „gvint“ našeg basketa?

Pa zato ti ja pizdim na današnje trenere. Oni su pustili da igrači budu glavni, a nikad to tako nije bilo. Uvijek se zna red. Znalo se ko govori i šta govori. A i to ti je pitanje autoriteta i ono čuveno – mi ne volimo autoritete. Ma kako ne volimo? Za to su ti krive sve ove društvene mreže i slične gluposti gde svaka protuva može napisati šta god joj je volja, može te namazati čime hoćeš i onda otići u kafanu i reći – kako sam rekao onom mamlazu. Iako je taj neko možda mnogo bolji u tom poslu. Više nema nikakve oaze znanja, nikoga koga slijepo pratiš i kome vjeruješ. Tako i igrači. Kažu, mnogo im je teško trenirat dva puta dnevno? Teško? Pa kako misle doći do rezultata? Da sam ja ili bilo ko od mojih prijatelja, da smo rekli – šjor Božo, ne možemo više, znaš, umorni smo. Znaš šta bi bilo? Odnili bismo se u mjesto rođenja. Bio je to sistem u kojem nisi mogao iskakati, pametovati, nego do iznemoglosti ponavljati, razmišljati i pobjeđivati. A zna se ko je bio otac tog sistema, kum jugoslavenske košarke. Capo di tutti capi.

Profesor Aleksandar Nikolić?

Tako je. On je tu, na samom vrhu, pa su ispod njega na jednoj strani Duda, na drugoj Boža, na trećoj Željko, pa dalje i svi drugi.

Sjećam se, kad on dođe u Split da radi sa nama par nedelja. Pre toga su nas stalno boljele noge. Sa Božom je tako bilo, ne možeš disati posle treninga. Kad završiš trening sa Profom, ne možeš misliti. Ne bole te noge, nego glava. On je toliko išao u detalje da to nije bilo normalno. I ti to tad ne možeš razumjeti i da ti je samo otić ća, ali danas ti je jasno.

On čučne kraj klupe i mi radimo nešto pet na pet. Prođe par sekundi, on vikne – stop i mi svi stanemo. Onako po inerciji, napraviš par koraka, malo se mrdneš, a on ide od čovika do čovika i govori – a ne, nisi ti tako stajao, idi ovamo, ti idi tamo, okreni stopalo tu, tako, tako… Fotografski zapamti tu sekundu u kojoj smo mi nešto pogriješili. I onda secira. Ne možeš tako praviti blok, nego ovako, ne možeš ići u tu stranu, nego prema tamo. Sve objasni i pusti nas opet da igramo. Opet čučne kraj klupe i posle nekog vremena opet vikne – stop. I iz početka.

Profa je sa nama doslovno igra šah po košarkaškom terenu. A bio je vrsni šahista. I to ti je ono što zovu „tajnom naše košarke“. Ja sam već tada znao ko će bit njegovi najbolji učenici.

Na koga ste tipovali?

Nisam stavio pare, ali da me je neko pitao, rekao bih Željko i Saša. Jasno ti je sve bilo kad ih jednom vidiš. Ja sam u Seulu bio cimer sa Željkom. Znao sam milijun posto da će biti trener. Kako vidi košarku, kako razume te šahovske poteze. Vidiš kako razmišlja na treningu i znaš ko će ti prvi pominjati sve s nebesa ako nešto ne uradiš kako triba. Neće Duda. Pre njega će Željko. Da ti objasni, da razumeš, pa se zapitaš – šta ja igram kog đavla? To je ta trenerska škola.

I nije slučajno da je toliko trenera iz te naše generacije, to je sve Profin uticaj. A koliko je tek uticao na Božu.

Šta je to po čemu se Boža izdvajao od drugih trenera?

Po slobodi. On bi mene od 19 godina pita kako da čuvamo Norisa. Bekove bi pita kako da čuvamo Galisa ili nekog drugog. Razgovarao je sa nama, činio da se osjećamo ravnopravnim. Ali je na kraju sam presecao i donosio odluke. To je ono o čemu pričam. Disciplina i red. A iznad toga rad.

Mi smo u prvoj sezoni s njim imali sedam akcija, u drugoj 11, da bismo došli do 60. Koja to ekipa može braniti 60 akcija? Imali smo kombinaciju za sve.

I strogo se znalo ko šta radi. Možeš improvizirati jednom na utakmici i tad se namršti. Ali nema filozofije. U Partizanu je neko mogao iskočiti, mogao je Divac bježat iz karantina, kod nas bi mrtvih bilo. Prvi bismo Toni i ja pošli da nekog ubijemo, pa onda Božo ili Profa. Zato smo i redovno pobjeđivali Partizan. I ne samo njih. Zato niko nije mogao da pročita naše šeme.

I pored drugačijeg sistema u klubovima, kada biste se sastajali u reprezentaciji, to je bilo potpuno drugačije, sve je bilo u nekom neobjašnjivom skladu…

Pa kako da ne bude? Prvo, čekaš kao ozebli sunce da stigne onaj papir u klub da te neko zva da igraš za reprezentaciju. I raduješ se ka malo dite. Onda dođeš tamo i svaki bogovetni dan treniraš protiv Divca, ej, protiv Divca. To te tjera da budeš sve bolji. Spisak je širok i uvijek se nešto sužava i uvijek se plašiš da možeš otpasti i moraš da radiš ka nikad prije.

Mi smo ti provodili od tri do pet mjeseci skupa. Za četiri godine mi tako skupimo godinu i pol dana zajedničkog života. A sve smo dijelili. Od prve kasete sa pornićima koju smo svi rabili, smišljanja taktike kako da onaj priđe onoj, do prvih velikih ljubavi, vjenčanja, prve djece, sve smo skupa prolazili.

Danas reprezentativci da bi skupili na gomilu godinu i pol skupa moraju trajat 12 do 15 godina. A koja to generacija toliko traje? Ne moraš mi reć odgovor. Nijedna.

Ko je kako uticao na razvoj vaše generacije? Bili su tu i Kari Pešić i Krešo Ćosić i Duda Ivković…

Pa svako na svoj način i u pravo vrijeme. Našu je generaciju okupio prvi Rusmir Halilović, a onda je došao Kari Pešić. Kakva je to tek tortura bila. Odlazimo u onaj čuveni lovački dom, gdje nigde nikog nema, ljudi dođu da nam donesu doručak, ručak i večeru i totalna izolacija. Ne smije ti na pamet past da se ludesaš i da samo promisliš o tome da negde bižiš. Sjediš, živiš, radiš, treniraš kao june, tiraju te po polju i onda dođu rezultati. Sa Karijem smo išli na Evropsko u Austriji, a onda je Krešo pokazao da je imao hrabrosti. On nas poziva, a imamo tad samo 20, u A reprezentaciju, na Evropsko, gdje osvajamo medalju. I u toj utakmici za medalju baš igramo, zbog raznih okolnosti, Divac, Toni, Saša i ja. Dica, bukvalno dica. I onda kažu Bormio?! Pa to je bio mačji kašalj, naši vrsnici, mogli smo ih pojesti za doručak. Poslije je došao Duda i svojim šmekerskim ponašanjem usmerio naš put dalje.

Jasno vam je koja pitanja i hronološki i logički slede…

Jasno mi je i imam ti spreman odgovor koji važi za svako to pitanje. Zabolje me više kurac za rat. Za četnike i ustaše, za antivaksere i sve ljude ograničene pameti koji nam ne dopuštaju da živimo normalno. Zabole me ko je prvi počeo, ko je više pogriješio. Odbijam da učestvujem u tim pričama, koje su samo hrana za idiote koji nemaju druge sreće nego da se mrze. Da mi je da vidim da se puste ljudi normalno živit. Sićan se ka da je bilo juče, sedamdesetih godina je malo dražih gostiju bilo od Nijemaca. Ej, Nijemci sa kojima smo ratovali 25 godina ranije, bili su nam dragi gosti, a danas, 30 godina od rata ljudi i dalje hrane svoje duše tim pričama. Biramo da živimo ka psi, a ne ka ljudi. I to me ubija. Zato neću više govorit o tome.

Ali ostaje prilika da se mašta o čuvenim scenarijima „šta bi bilo kad bi bilo“. U Hrvatskoj ne govore tako često o tome. Kako vi vidite alternativnu istoriju Jugoslavije i njene košarkaške reprezentacije? Šta bi bilo da se zemlja nije raspala?

Uvjeren sam, da se Jugoslavija nije raspala, da bi bila vječni evropski prvak. Znači od 1989. do 2225. godine nam ne bi niko prismrdio. Utakmica sa Drim timom iz 1992, hm, mislim da bismo to izgubili. Mi smo u toj utakmici bili tanki za još pet-šest igrača koji bi se mogli isprsiti i suprotstaviti, ali mislim da ni svi zajedno kao Jugoslavija ne bismo dobili taj tim. A sve ostale američke timove poslije, mislim da bi bilo na jednu loptu i da bi često odlazila na našu stranu.

Baš u periodu kad se raspada država, dobijate tužbu od kluba u kom ste odrasli i kom ste doneli evropske titule. Kakav je to bio osećaj za momka od 22-23 godine?

Osjećaj je bio odličan. Ja sam duboko želio da idem u NBA, ali nije da sam se ja nešto trudio oko toga. Stvari su se same odvijale. Skauti Boston Seltiksa su došli da gledaju Stojka na nekoj pripremnoj utakmici i on meni prilazi poslije utakmice i kaže – da li bi htio da se sretneš sa ljudima iz Bostona? Ja mu kažem da što ne bih i sednem sa njihovim generalnim menadžerom. On mi kaže da im se dopadam, da bi me voljeli dovesti, ali da je potrebno napraviti plan. Oni će – tako mi je objasnio – draftovat nekog drugog u prvoj rundi jer ako mene tada izaberu ostaće im kanta u drugoj rundi. Računali su da mene niko drugi birati neće. Od mene se očekivalo da pričam za novine kako neću ići u NBA, kako me to ne zanima i kako ne znam engleski.

Dolazim ja posle tog drafta tamo, oni pitaju kad stiže prevodilac, ja im kažem svima koliko ih je bilo da meni prevodilac nije potreban i da ja pričam engleski već deset godina. Oni šokirani.

Međutim, tada nisu odnosi između NBA i evropskih liga uređeni kao danas i onda dolazi tužba Jugoplastike, pred američkim sudom.

Mislim se, treba da idem da igram s Larijem Birdom, da li ste vi ljudi normalni? Ali Boston nije htio da zateže i bio je dogovor da se vratim u Split. Ja sam se vratio, ali posle su se neke druge stvari promijenile.

Ponuda Mesađera?

Da. Seltiksi mi nude u tom momentu 800.000 dolara, a Mesađero dolazi sa tri milijuna. Jasna ti je računica, nisi mali. Ja tada razmišljam da je Rim pravo mjesto za mene. Dovoljno daleko od kuće da se osamostalim, dovoljno blizu da ne bude da sam na kraj svita otišao. I konačno će mi se krv i znoj isplatiti.

Kako je izgledala ta promena? Kulturološki i košarkaški šok, pretpostavljam.

Meni ti je u prvo vrijeme tamo bilo bajno. Dolazim iz jednog sistema gdje rasteš ispod biča u sistem gdje oni imaju samo dva jutarnja treninga nedjeljno. I jedan čitav slobodan dan. Dolazim na trening i posle 12 minuta rastrčavanja, trener kaže da radimo dijagonale. Po dijagonali ubrzavaš, a između šetaš lagano. Kad smo trčali tih 12 minuta, ja stižem dva kruga ispred centara i jedan krug ispred bekova. Na tim dijagonalama ubjedljivo prvi. Mislim se, sad smo se zagrijali, sad počinje ono pravo. Kad ono kraj. Gotovo, idemo na šut. I to ti je meni leglo, nisam morao puno raditi, ali je brzo došlo na naplatu. Nije prošlo dva mjeseca, nisam mogao igrat ni protiv jednoga centra u ligi. Bio sam besan ka ris. Znao sam da polupam pola hale, stolice, klupu, sve zato šta sam bio svjestan kako se loše radi. A ti si stranac i u tebe svi upiru prstom. Onda sam uzeo kondicionog trenera i nisam ga puštao narednih 12 godina. Bilo je lijepo u Rimu, ali je trajalo godinu duže nego što je trebalo. Trebalo je ranije da odem u NBA.

A tamo novi kulturološki šok? Kako ste se navikli na grad, drugačiji sistem života, treninga, razmišljanja? Dražen je imao neku vrstu mentora kada je došao u ligu, da li ste vi imali nekog da vas u tom smislu usmeri?

Uz Dražena je bio Dukan, bivši saigrač i drug, tada skaut. Sa mnom nije bilo nikog. Kako sam se privikao na grad i sistem života? Sad da me pitaš da ti kažem jedan jedini kafić, klub, diskoteku, bilo kakvo mjesto za provod u Bostonu, ne bih znao da ti kažem. Jer nikad, ali nikad nisam izašao da se provodim. To bi me ubilo. Bio sam u konstantnom strahu da ću, ako tako nešto sebi dozvolim, prije ili kasnije da se kajem zbog toga. I to je poslijedica jugoslavenske škole. Ali i mog odnosa prema igri. Želio sam da odem na viši nivo kada sam u Evropi dosega vrh. Isto sam želio i kada sam došao u NBA.

Da li je to zlatna era NBA lige? Ili je možda zlatna era ipak danas?

Zlatna i krvava era, stari moj. Nije bilo jednoga jedinog tima protiv kog izađeš na teren da u njemu nema makar jednog velikana. Majkl Džordan, Patrik Juing, Alonzo Morning sa onim ručerdama, Karl Meloun sa onim stupovima od nogu, Gari Pejton, Šekil O’Nil, pa Čarls Barkli, bio je mali ali je bio prgavi genije. Želio sam igrati u takvoj konkurenciji i ubrzo po dolasku više nije bilo pitanje hoću li bit u petorci. Sjećam se i prve utakmice u Boston gardenu. Treba da uđem i u glavi mi se mota: e Sveti Duje, mulac iz Splita ulazi na teren gdje „Havlichek stole the ball“. Znaš taj čuveni komentar američkih komentatora kada je osigurana titula Seltiksa u posljednjoj sekundi. Tamo je sve legendarno. I ja sam želio da budem dio toga.

Sa ovim danas je teško usporedivo, igra se promijenila, počela mi ić na nerve.

Zašto? Zbog toga što su napadači sada zaštićeniji nego pre ili zbog stila igre koji se oslanja na šut za tri poena?

Ma zbog toga što nekad ni u snu nisi moga usniti da imaš zicer. Možeš imati zicer samo ako im prodaš neki vic pa si na dva metra od koša sam. Ali da ti ostaneš sam na ziceru svaki drugi napad, to je bilo nemoguće. Ako se i desi, neko te zapali po rukama za vidit sve zvijezde. NBA se pretvorio u All star i to mi je gadno. Nema utakmice sa manje od 250 poena. Igrači teatralno dobivaju faulove, nema muškog duela. I to kad se posvađaju nekako mi je fake. Ljepše mi je gledati Evroligu, više moreš vidit od onog što košarka jest.

Neke stvari ne možeš izračunati i objasniti, ali sam uvjeren, da se sad sretnu najbolji tim onoga vremena i najbolji tim danas, da bi to bio pokolj. Po starim pravilima, stari bi dobili 50 razlike. Po novim pravilima ne bi bilo manje od deset. Opet za stare.

Rekao sam skoro i stojim pri tome, Džordan bi ubacio 50 poena danas u utakmici u kojoj mu ne ide baš najbolje ili je kockao do zore.

Nedavno se, posle jednog fizičkog obračuna povela priča o tome da se igrači ne plaše Lebrona Džejmsa kao što su se plašili Džordana. Govorim o doslovnom strahu.

Pa ne plaše ga se, to je živa istina. Nije Lebron taj nivo kao igrači poput Džordana ili Birda ili Medžika. Iako ga guraju u tu GOAT trku, za mene on nije taj nivo. Vrhunski je košarkaš, fizički je to nešto nemoguće da se objasni, ali košarkaški on nije taj nivo.

To je zanimljivo gledište. U slučaju Stefa Karija ipak je moguće egzaktno uvideti koliko je veliki, zar ne? Prestigao je i Reja Alena na večnoj listi…

Jeste, prestigao ga je, ali možeš li mi jamčit glavom da je Kari bolji šuter od Reja ili Redžija Milera? Ne možeš. Ne može niko. Ovo je vrijeme kada se mnogo drugačije i mnogo lakše šutira.

Pričamo o čoveku koji šutira trojke sa 10 i više metara i koji pogađa prosečno pet po meču tokom čitave karijere. Nije li on upravo promenio to vreme?

Je li Kari predvodnik jednog trenda? Bez dileme. Je li on promijenio čitavu ligu i strategiju? Ne bih se složio. Razni su igrači kada uđu u ligu mijenjali čitave koncepte. Alen Ajverson, Šekil O’Nil, Kobi Brajant…

Šekil je u jednoj od emisija pričao o tome da mu je najteži „beli“ protivnik bio Dino Rađa…

Čuvam ti ja taj snimak na telefonu. Ponosan sam i čast mi je što je to rekao. Sjećam se tih duela. Taj Orlando je bio brutalan tim, sa Šekom, Nikom Andersonom, Penijem Hardavejom… Nema jednog duela da je bio lak. Ali nije bilo nikakvog trashtalka. Ni on ni ja tada nismo puno pričali. A sada ne zaklapamo.

Ali te su njegove riječi bile dokaz onoga što sam i sam osjetio pred odlazak iz Amerike.

Da mogu igrati ravnopravno sa najboljima i da sam ostvario još jedan cilj. Skužio sam da mi je vrijeme za vraćanje u Evropu. Da se malo odmorim od velikog pritiska.

Kako je to govorio vaš drug Dominik Vilkins za vreme u Panatinaikosu – „samo debela koverta“?

Nikad se moj odnos prema igri nije promijenio. Ja ti ni u Atini, kao ni u Bostonu, ne znam reć nijedno ime kafića ili diskoteke. Samo je pritisak bio drugačiji. Nisam više bio klinac ka u Rimu. Nisam više bio neki bijedni Europljanin kako su nas ponekad gledali u Americi. Bio sam Dino Rađa. Rađa koji je sve što je želio i ostvario. Možda još u Minhenu sa onom ekipom Jugoplastike. Svaka mi se dlaka ispravi ka strela kad se sitim tog tima. To je bilo sve šta jednom čoviku triba.

Paralelno sa tim hrvatska i srpska reprezentacija imaju potpuno drugačiji put. Jedni osvajaju medalje, drugi na njih zaboravljaju. Mnogi su skloni da govore o prokletstvu onog silaska sa postolja 1995. godine…

I to je u kategoriji onih pitanja za koja imam spreman isti odgovor. Ali reći ću ti da je to bila jedna velika glupost, jedan nesportski potez koji iz ove perspektive ne bih ponovio, ali je za to vrijeme i taj politički kontekst bio donekle i logičan.

Naravno da to nema veze sa razlikom u rezultatima. Kažu, Hrvatska nema plejmejkera? Pa šta će ti plejmejker, što moraš da ga imaš, igraj bez njega. Radi ono šta je radio Fil Džekson. Košarka je oduvijek i prije Fila i svih drugih, bila igra trojice. Trojica igraju s loptom, ostala dvojica ometaju i odvlače pažnju. Može se igrat i dva na dva ili jedan na jedan, ali je osnova košarke u tri na tri. A ni Filovi Bulsi nisu imali nekog plejmejkera.

Nije u tome stvar.

Božo mi je na isto ovo pitanje jednom odlično da odgovor. Reka mi je da bi za poraze koje mi u Hrvatskoj olako prihvatamo, u Srbiji neko ozbiljno naj..o i da igrači ne bi smjeli na ulicu da izađu. U toj je vatri stvar.

Ja je nikad lično nisam izgubio, ni Sony kad igram s klincima.

Ni u poslednjoj sezoni u Splitu na samom kraju karijere? Čini se da je logičan izbor bio da se košarkaški put završi tamo gde je i počeo.

Nije mogao bit bolji kraj. U gradu gdje su svi bili željni velike košarkaške priče. Dolazimo ja, Stojko i Jure, da sa dječacima od 16 godina igramo pred punim tribinama. I osvajamo titulu i prekidamo niz koji je Cibona napravila od rata. Sjećam se te sreće i spokoja. A sjećam se i ne mogu zaboraviti tu jednu scenu. Igramo neku utakmicu u kojoj vodimo više od 30 razlike, manje je od dvije minute do kraja i lopta leti u aut, a ja se bacam za njom u tribine. Prilazi mi jedan od klinaca i pita me – koji ti k…. bi, moga si se povrijedit?

Ja ga gledam dvije minute i razmišljam što ću mu reć i pitam ga – jesi li ti stvarno promislio da sam ja jednog momenta razmišlja hoću li se za tom loptom bacit ili neću?

To je taj košarkaški DNK gdje si spreman uradit sve u svakom momentu. Još jedan prilog priči o našoj školi košarke. Iskren da budem, to sam nesvesno krao i od Dražena, on je u tome bio bez granica.

Koje su tri slike po kojima ćete Dražena uvek pamtiti? Ovo se pitanje ustalilo u ovom vremenu odlazaka. Njegov je bio preran, ako drugačiji odlasci i postoje…

Dražen je bio vođa.

Taj čovjek se izdvajao po tome koliko je radio. U tom sistemu o kom sam ti pričao, koji je bio nenormalno zahtevan, Dražen je ubijedljivo najviše zahtevao. On bi te prvi kritikovao ako se ne trudiš. I prije selektora.

Pamtim, dolazimo u Poljsku i u hotelu nema teretana. Poslije pola sata zove on i kaže adresu. Mi sjedamo u taksi i dolazimo tamo, a ono raspali klub za dizanje tegova i njihova raspala teretana. Ali je teretana. I mora se raditi.

Zadnja utakmica Draženova protiv Slovenije u Poljskoj. Totalno nebitna jer smo igrali finale kvalifikacija a prva tri idu na Evropsko, što znači da je stvarno bilo nebitno. Svima osim njemu. I naravno da se pri kraju utakmice koju smo izgubili nas dva posvađamo. Ko kome nije dodao, ko nije zagradio. I ne govorimo. Ranom zorom sjedimo on, ja i Stojko za istim stolom i pijemo kavu. Kaže on Stojku da mi reče da sam idiot, a ja opet isto tako preko Stojka njemu da je on idiot. Nema veze šta igraš, važno ili ne, uvijek si morao biti na sto posto. Tako je mislio i zarazio ostale.

A onda taj nesritni put…

Sjećam se i kada se završila utakmica za broncu u Minhenu na Evropskom prvenstvu. Mi osvajamo medalju i idemo u neki lokal kod našeg čovika na večeru. On pušta od Pejakovića „Ako odem, prijatelji“. Jedna se rič nije čula satima. Samo lupanje po tanjurima i šmrckanje. Nema nijednoga da nije plakao kao rodna godina.

Jedan od igrača koji su takođe obeležili jugoslovensku, hrvatsku i svetsku košarku je Toni Kukoč. Odnedavno ste zajedno u Kući slavnih. Koja je bila razlika između Dražena i Tonija?

Nema ti tu neke velike razlike. Obojica su radili ka psi. Kod Tonija je čovik čim ga ugleda bija spreman da stavi ruku u vatru da je taj momak najtalentovaniji u svojoj ekipi. U školi, u Jugoplastici, svuda. Govorim o organskom talentu za sve. Svaki sport.

Razlika između njih dvojice je i u tome što je Dražen bio sebičniji, bio je tip igrača „ja pa ekipa“, a Tonija za te stvari nije bilo briga.

On je uvijek ekipu stavljao ispred svoga rezultata.

Jedan glasni, jedan tihi vođa. Jedan te napsuje i viče, drugi te vodi primjerom. Obojica vrhunski. Sjećam se prve utakmice protiv Drim tima u Barseloni na Olimpijskim igrama. Znali smo da ovi iz Bulsa ne vole Džerija Krausa, ali se niko nije nadao da će Tonija tako sapeti. A onda je u drugoj utakmici protiv njih pokazao da nije ni pizdun ni bezveznjak, već veliki igrač.

I ovo da li je ušao u Kuću slavnih juče ili prije pet godina ili za pet godina, nije ni važno. On tu pripada i ne postoji dilema o tome. Nikad i nije postojala.

Jedna od zanimljivih dilema je i ko je u stvari najbolji jugoslovenski centar svih vremena. Daću vam četiri ponuđena odgovora: Krešimir Ćosić, Vlade Divac, Dino Rađa, Nikola Jokić…

Mnogo teško pitanje.

Ne priznajemo taj odgovor.

Nezgodno je, možda i nemoguće odgovoriti na to pitanje. Ja ću vam reći po čemu se ti igrači razlikuju, pa će svi lako zaključiti ko im je bolji. Krešimir Ćosić je prvi imao tu viziju koju visoki igrači danas pokazuju. Vidio je košarku bolje od drugih i čitao poteze protivnika unaprijed. Vlade i ja smo počeli da trčimo kao bekovi i da šutiramo izvana. Jokić je kombinacija svega pomalo, sa nevjerojatnim prijegledom igre i širinom poteza. Ali mislim da ima još puno prostora za napredak. Prije svega fizički. On igra ovako kako igra, a liči na rekreativca. Nema ni blizu fizičku spremnost ka Divac ili ja. Ako bi se dodatno izdefinirao, mogao bi bit MVP deset sezona vezano. Ali je zasluženo postao fenomen…

Košarka je sklona da kreira fenomene. Zar nije Jugoplastika jedan od najvećih, a svakako poslednjih jugoslovenskih?

Bez dileme jest. Imam zanimljivu priču. Tokom snimanja čuvene serije „La casa de papel“, nešto ne ide kako valja i direktor fotografije okuplja ekipu. Drži govor i kaže: „Ljudi, moramo biti malo kao Jugoplastika.“ Naravno, niko sem Darka (Helsinki) i Luke (Marselj) ne zna što to znači, ali meni je to pokazatelj šta je njemu Jugoplastika bila.

Sada kada je bila premijera pete sezone, odlučio sam da ga iznenadim. Otišao sam na premijeru i seo u drugi red. On je bija u prvom, odmah ispred mene. I kada se projekcija završila i svetla se upalila, vidio me je. Čovjek je imao da crkne od sriće. Poklonija sam mu žutu Jugoplastikinu majicu i on je pred par tisuća ljudi skinuo sve sa sebe, ostao go do pasa i obukao tu majicu.

Eto kakav je fenomen Jugoplastika.

Mi smo bili košarkaški Bitlsi.

Kad smo kod Bitlsa, čiji se akordi vežbaju ovih dana?

Od kad je počela ova korona, ništa mi se ne da. Mogu ti ja držat motivacijske govorancije, ali to ti je, stari moj, s….. Kao i svakog normalnog čovjeka koji je navikao živjeti sa ljudima, i mene je pandemija vratila par koraka unazad. Prvo onaj zatvor, lockdown, potpuna izolacija. Pa onda kao izađeš na ulicu i kad ti naiđe čovjek u susret samo je pitanje ko će od vas prvi prijeći na drugu stranu. Bojiš se. Plašiš se svega jer ne znaš. U toj atmosferi nije mi se dalo ni da sviram, ni da bilo što drugo kreativno radim. Ja sam navikao da sviram pred ljudima. Sa Gibom, sa Bajagom, No Smoking Orchestra… Na koncertu na Beer festu sa No Smoking Orchestra bilo je 80.000 ljudi.

Je li to veća trema nego utakmica u Medison skver gardenu?

Jest. U košarci sam svoj na svome. Znam sve i što znam i što ne znam. Nemoguće me je iznenaditi. Sa gitarom nije tako. Sviram sa Bajagom i on me pita poslije koncerta jesam li imao tremu. Ja ga pitam – znaš li ti kad sam se ja us…? Veli on da ne zna. Rekoh, ja sam ti se us… na probi, kad smo mi vježbali, jer sam zna da ćete vi tu vidit koliko ja ne znam. Lako ti je na koncertu. Moreš ispast iz ritma, iz melodije, ali se lako vratiš. Samo treba ubosti pravi ton.

Zvuči kao neka životna metafora. U vašim pričama ih nema previše. One su kratke, konkretne, zanimljive. Razmišljate li o tome da ih spakujete u knjigu?

Jedan me prijatelj na to nagovara. Znaš ti kako nastaju moje priče? Iz ničega, ali doslovno iz ničega. Recimo, zaspi mi žena, ja ležim, oči ko u sove i sjetim se nečega što sam doživio ili čuo i povežem sa nečim drugim, sednem i krenem da pišem.

Nema priče koju sam pisao duže od pet minuta. I nema ispravljanja. Mogu provjerit pravopis, ali nikad ne ispravljam ono što iz mene izađe.

A sve je počelo kada sam dobio pet minuta da ispričam nešto na ceremoniji ulaska u Hall of Fame. Znam da tim ljudima tamo ništa ne znači da im ja nabrojim Slavka, Karija, Krešu, Božu, Dudu, to su im samo neka imena. Ljudima je uvijek zanimljiva priča.

A takvi događaji se prečesto svode na slanje poruka kao na izboru za mis, zar ne? Samo što tu modeli nose narandžaste sakoe…

Imam ti ja svojih nekoliko fraza za izbor za mis i govorancije, to su gesla kojih se volim podsjetit, u koja stvarno virujem i na koje podsjećam drage ljude.

„Repeticija je majka uspjeha“ je broj jedan.

I jedna od pametnih stvari koje mi je Božo reka jeste i rečenica da čoviku može sudit samo ogledalo.

Šta vi danas vidite u njemu?

Vidim u njemu čovjeka koji nikad nije uradio ništa na šta bi se vraćao i govorio kako bi sve bilo bolje samo da nije bilo toga i toga. Nisam želio da mi se to u ovim godinama dogodi, bio sam pošten prema sebi i zato sam sada miran i ništa ne bih mijenjao. U ogledalu ti je danas jedan visoki čovjek koji šeta psa i kome su prsti omekšali od nesviranja. Prsti možda jesu, ali ova glava je i dalje tvrda.

Intervju sa Dinom Rađom originalno je objavljen u 523. broju Nedeljnika.