Odakle nekome ideja da može da oduzme život ženi jer je žena? A niko se ne probudi jednog jutra sa ovom idejom, to je nešto što se gaji godinama i ima svoju istoriju.
Kada se desi ubistvo, posebno kada muškarac ubije ženu, uvek se traže odgovori na pitanje zašto. Često su ti odgovori izgovori jer se ne postavljaju prava pitanja, pa će češće neko reći da „ga je nečim isprovocirala“ nego kopati dublje i tražiti uzroke femicida. Ili se analizira da li je bilo propusta i da li je moglo biti sprečeno (a nije retko ni to), pa je tako u vesti o ubistvu žene u Crnoj Gori pisalo da je „ubijena tridesettrogodišnjakinja 1. avgusta prijavila policiji da joj bivši suprug preti, ali je Bošković tada prekršajno kažnjen“.
Zato je važno preispitati ulogu tradicionalnog i patrijarhalnog vaspitanja i uzora koji utiču na formiranje stavova prema rodno zasnovanom nasilju i odnosu prema ženama.
Kada se desi ubistvo, pa još u našem najbližem okruženju, kada nas zaista probudi iz sna ideja da bi ubijena žena mogla da bude naša komšinica, ili jeste naša komšinica, otkažu nam mehanizmi uz koje uspevamo sebi da objasnimo da su to „tamo neki drugi“. Na primer, jedno istraživanje femicida u Austriji je pokazalo da su ljudi često prebacivali odgovornost, smatrajući da je za većinu ubistava krivo stanovništvo koje je imigriralo, a ne „njihovi ljudi“, navodi Marica Stijepović, psiholog i porodični psihoterapeut.
„Svi ovi mehanizmi odvlače nam pažnju od najvažnije činjenice – a to je da je femicid, odnosno ubistvo žene, najčešće od strane partnera ili nekog drugog člana porodice, poslednji stadijum, odnosno poslednji korak u sigurno dugoj istoriji nasilja koje je žena trpela, a koje je teško moglo da ostane neprimećeno ako smo želeli da pogledamo, kao društvo i pojedinci.“
Međutim, kada se desi ovakav čin, javljaju se, uglavnom na društvenim mrežama, ali – oslušnite – i u razgovorima uživo – narativi koji odvlače pažnju od suštine: od klasičnog „mora da ga je nečim izazvala, pukao mu je film“, preko „danas žene imaju previše prava“; „ljudi su pod stresom zbog bolesti/finansijskih problema/dopišite“, do sve jačeg „za ovo su i kriva povećana prava žena jer muškarci više ne mogu da izdrže pritisak“. Sve je ovo deo socijalizacije naše dece; sve ovo mogu da čuju i pročitaju, i upamte, objašnjava ona.
„A ljudi koji počine ovako strašne zločine i njihove žrtve svakodnevno žive među nama, nisu neki egzotični izuzeci od opštih pravila. Recimo, postoji konzistentan nalaz u istraživanjima da se mehanizam porodičnog nasilja, čiji je poslednji čin ubistvo, prenosi transgeneracijski i da mu pogoduju negativna iskustva iz detinjstva kao što su izloženost siromaštvu i zlostavljanju, i za počinioca nasilja i za žrtvu. Pa opet, kada se vratimo na priču o širim sistemima, retko koja zemlja ulaže sredstva da ojača sistem brige o deci, već se i on, kao deca o kojoj govorimo, nalazi na margini skoro svakog sistema.“
A deca i mladi ljudi delovi su širih sistema, i to više sistema, počev od nuklearne pa šire porodice, zajednice koju čine komšiluk, škola, pa do onog najšireg koji predstavlja društvo u kome žive. Da bismo došli do odgovora kako se vrednosti svih ovih sistema usvajaju i kako utiču na njih, potrebno je da uvek to imamo na umu, kao i činjenicu da su ovi sistemi među sobom povezani i povratno utiču jedni na druge, kao živi organizmi.
„To je, na primer, jedna indirektna poruka koja se sistematski šalje na svim nivoima; a ima ih mnogo, od toga da je mala doza ljubomore i kontrole partnerke u redu, da je žena nemoralna ako se razvede i stupi u novu vezu, da se zločin lakše oprašta ako je počinjen u besu, da je mala doza agresije okej za dečake, da verbalno nasilje u stvari nije nasilje, da je u redu maltretirati socijalne radnice i nastavnice, i tako redom. Nužno je da shvatimo da svi ovi socijalizacijski sistemi svakodnevno doprinose održavanju i poštovanju nekada izgovorenih a nekada neizgovorenih pravila i normi“, pojašnjava Marica Stijepović.
„Zlostavljači se ne rađaju, oni se prave“, naglašava Jasmina Vrbaški, psiholog i psihoanalitičar. Zlostavljač, sadista, mizogin i ubica se ne postaje preko noći i iznenada, već podrazumeva razvoj čitave strukture karakterističnih crta i poremećaja ličnosti koja se gradi kroz odrastanje i koja je posledica ranih relacija sa važnim
drugima, stoga nikako nije neprimetna i neočekivana, koliko god možda nekada bude lakše okolini da sistematski poriče njeno postojanje.
„Ti prvi znaci budu već veoma rana surova dečja ponašanja prema slabijima, kao što je agresija nad životinjama ili drugoj slabijoj deci ili povlačenje u ’unutrašnji svet’ u kome se spoljašnja sredina i drugi vide kao opasni, preteći i povređujući jer je to jedino iskustvo koje se sa drugima i imalo. Često potiču iz porodičnih sredina gde su nasilje i agresija bili jedini model komunikacije, a patnja i psihološki bol kao sastavni deo porodičnih odnosa.“ To podrazumeva, objašnjava dalje, ogromne deficite u davanju roditeljske ljubavi i brige, zanemarivanje, odbacivanje, direktno i indirektno nasilno ponašanje, mržnju prema svom detetu, bračne relacije u kojima je agresija sastavni deo ljubavnog odnosa i time poručuje detetu da je to ljubav da je u redu biti mučen ili mučiti.
Patrijarhalne vrednosti i dominacija muškaraca nisu uvreženi samo kod nas na Zapadnom Balkanu; mnogi lajf-koučevi, psiholozi i influenseri koji se trude da odbrane pravo na muškost širom sveta pokazuju da je još uvek jaka ideja mačizma, priča Marica Stijepović.
„Postoji set uverenja po kojima su muškarci dominantna grupa, koja ima veća prava i privilegije nego druge grupe uključujući žene, te da je njihova dužnost da štite slabije zbog čega im je i dozvoljeno da čine stvari koje nisu dozvoljene drugim grupama. U naučnim krugovima ređe se koristi termin toksična muškost, da ne bi imao stigmatizujuće značenje, dok postoje autori i autorke sa kojima se slažemo, a koji smatraju da ne treba dodatno da štitimo toksične obrasce izbegavajući da ih nazovemo pravim imenom.“
Najpoznatiji predstavnik „toksične muškosti“ je kontroverzni „ženomrzac“ sa ogromnim brojem pratilaca Endru Tejt, koji je ovih dana opet skrenuo pažnju na sebe jer mu je rumunski sudija odredio kućni pritvor, dok tužioci istražuju nove i ozbiljne optužbe, uključujući seks sa maloletnicom i trgovinu maloletnicima. Braća Tejt su ranije bila optužena za trgovinu ljudima – a Endru Tejt za silovanje. No, to ne umanjuje njihov broj pratilaca i obožavalaca.
Istraživanja pokazuju da je u patrijarhalnim društvima slabiji otpor prema rodno zasnovanom nasilju, nismo na njega osetljivi i manje smo spremni da reagujemo. Po jednoj studiji, pokazivanje agresije se često vidi kao javna potvrda nečije muškosti, pa muškarci „čestitaju“ jedni drugima na ovakvim pokazateljima snage.
Istraživanja pokazuju da je jedna od tri žene u Evropskoj uniji, od svoje 15. godine doživela fizičko i/ili seksualno nasilje, kao i da je svaka druga doživela seksualno uznemiravanje, a slično je i u Srbiji. Jedno od skorijih istraživanja (Dobrobit i bezbednost žena, 2019, OEBS) pokazalo je da kod nas, tri od deset žena veruje da je porodično nasilje prema ženama privatna stvar, a skoro četvrtina smatra žrtvu odgovornom ili veruju da one preuveličavaju tvrdnje o zlostavljanju ili silovanju.
Patrijarhalnost društva je osnova muškog nasilja prema ženama, kaže Danica Todorov iz Centra za žrtve seksualnog nasilja.
„Muško nasilje prema ženama je posledica društvenih normi u okviru kojih se muškarcima pripisuje ili zahteva da imaju više moći, a ženama podređena uloga. Modeli i obrasci rodno zasnovanog nasilja, njegovo stalno prisustvo i opstajanje, deo su patrijarhalnih ili tradicionalnih shvatanja o odnosu žena i muškaraca koja se ispoljavaju kroz rodne obrasce i rodne uloge.“
Glavni problem patrijarhalnog društva je što neće adekvatno sankcionisati nasilje i što će ga podrazumevati kao uobičajen obrazac ljubavnih i partnerskih relacija, naglašava Jasmina Vrbaški.
„Nikada neće biti jedan šamar i jedna komšijska svađa. Ne smemo da se pravimo da su to tuđa posla i problemi ili da biramo izgovore da nećemo da ulazimo u tuđu intimu i privatnost. Kada se desi femicid, svi smo indirektno krivi što smo ćutali i nismo reagovali, ne smemo da okrećemo glavu kada čujemo nasilne komšijske svađe, nego odmah da reagujemo“, kaže Jasmina Vrbaški dodajući da su femicidi uvek prisutniji u siromašnim društvima u kojima je ženi teže da ostvari svoju egzistencijalnu nezavisnost u odnosu na nasilnika.
Nasilje prema drugima, naročito slabijima i ženama, predstavlja čin nepriznavanja i povrede njihovih psiholoških i fizičkih granica, a ubistvo ultimativni čin ovog nepoštovanja; ono što na svakodnevnom nivou ne primećujemo je kako je ta ideja nepoštovanja tuđih granica, mišljenja, odluka, prisutna na mikronivou, nekada tako naizgled bezazlenom kao što su mizogini vicevi, prikazi strastvenih nasilnih veza u filmovima i serijama, uzgredni komentari od kojih se ne uzdržavamo kada opisujemo neku grupu za koju percipiramo da se razlikuje od naše, naglašava Marica Stijepović.
„Promena je spora, spora i teška, i na svakom koraku je sapliću otpori promenama. Najradije se, stoga, ne bismo ni menjali, ni kao društvo ni kao pojedinci, da se ne pojavljuju alarmi koji nam ukazuju na to da je promena nužna.“
Tagovi
