Kada dođe u Beograd, stavi kapuljaču na glavu i ide svojom rutom – kod šjor Bože u kabinet, pa kod Dekija na ćevape, pa na aerodrom ili do kola. Dino Rađa kaže da ne voli da se slika i ne podnosi bliceve foto-aparata, ali će se ispostaviti da voli da priča. U Zagrebu, gde mu je nova adresa, otvorio je dnevnik svojih priča za Nedeljnik i prvi put tako otvoreno govorio za srpske medije…
Opet „hitleraj“? Ta čelična disciplina se provlači kao jedno od vaših sećanja na sve dobre trenere sa kojima ste radili. Da li je to bila jedna od važnijih odlika naše škole košarke? Da li je u tome, kako mi u Nedeljniku kažemo, „gvint“ našeg basketa?
Pa zato ti ja pizdim na današnje trenere. Oni su pustili da igrači budu glavni, a nikad to tako nije bilo. Uvijek se zna red. Znalo se ko govori i šta govori. A i to ti je pitanje autoriteta i ono čuveno – mi ne volimo autoritete. Ma kako ne volimo? Za to su ti krive sve ove društvene mreže i slične gluposti gde svaka protuva može napisati šta god joj je volja, može te namazati čime hoćeš i onda otići u kafanu i reći – kako sam rekao onom mamlazu. Iako je taj neko možda mnogo bolji u tom poslu. Više nema nikakve oaze znanja, nikoga koga slijepo pratiš i kome vjeruješ. Tako i igrači. Kažu, mnogo im je teško trenirat dva puta dnevno? Teško? Pa kako misle doći do rezultata? Da sam ja ili bilo ko od mojih prijatelja, da smo rekli – šjor Božo, ne možemo više, znaš, umorni smo. Znaš šta bi bilo? Odnili bismo se u mjesto rođenja. Bio je to sistem u kojem nisi mogao iskakati, pametovati, nego do iznemoglosti ponavljati, razmišljati i pobjeđivati. A zna se ko je bio otac tog sistema, kum jugoslavenske košarke. Capo di tutti capi.
Profesor Aleksandar Nikolić?
Tako je. On je tu, na samom vrhu, pa su ispod njega na jednoj strani Duda, na drugoj Boža, na trećoj Željko, pa dalje i svi drugi.
Sjećam se, kad on dođe u Split da radi sa nama par nedelja. Pre toga su nas stalno boljele noge. Sa Božom je tako bilo, ne možeš disati posle treninga. Kad završiš trening sa Profom, ne možeš misliti. Ne bole te noge, nego glava. On je toliko išao u detalje da to nije bilo normalno. I ti to tad ne možeš razumjeti i da ti je samo otić ća, ali danas ti je jasno…
O Dudi, Željku, Boži, Kariju, Moki… O Divcu i Draženu… O jugoslovenskoj, srpskoj i hrvatskoj košarci… O NBA nekad i sad… O Beogradu i Splitu… O ratu, nacionalizmu, mržnji, podelama
Samo u novom Nedeljniku, na svim kioscima od četvrtka, 20. januara
Tagovi
