Pre neko veče sam bila u restoranu s mamom i tatom i kako retko idem u restorane idalje nisam sasvim sigurna kako da se u njima ponašam. Par metara od stola za kojim smo večerali, nadomak mora, primetila sam momka koji je pecao. Jedan štap mu je već bio u moru dok je na drugi tek postavljao mamac. Listajući meni gde su u ponudi pretežno bile ribe, lignje i rakovi, pomislila sam ono što s vremena na vreme pomislim otkad ne jedem meso – možda bih nekad, samo ponekad mogla da pojedem ribu. To je praćeno utešnom ali lažnom mišlju – možda ribe ne osećaju bol ili možda su ribe samo ribe. Te misli dođu i prođu ali opet, kao da s njima nikad ne raščistim do kraja. U međuvremenu nam stižu pice, uživam da jedem prstima i pričam mami i tati o tome kako mi je lepo da ih konačno malo imam za sebe. S vremena na vreme se okrenem da vidim da li je dečko iza nas nešto upecao ali nije, čak ni kada je prošlo više od sat vremena. Drago mi je zbog riba ali mi je žao momka koji ne deluje kao da to radi iz zabave. U mojoj glavi, jedini pošten način da ubijaš životinje je da ih sam loviš, bilo u šumi bilo umoru. A jedini pošten razlog da ih ubijaš je da bi preživeo – da bi jeo, prehranio, zaradio. I znam da mnogi prevrću očima na to, ali ljudi prevrću očima na sve što im nije blisko, tako da, preživeću.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 22. JUNA. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
