„Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete, a u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima“: Gidra je bio mnogo više od „Žikine dinastije“

Kada smo pre petnaest i više godina radili na knjizi Leskikon YU mitologije, to nije bilo samo hronološko lepljenje biografija poznatih Jugoslovena kao i „CV-jeva“ kultnih brendova od Kokte do Elana. Bili su to i sati u kojima smo kao autori knjige saznavali mnoge stvari upravo u tim biografijama. Recimo, da je slavni Pablo Pikaso naslikao plakat za jugoslovenski ratni film „Bitka na Neretvi“.

Radeći na knjizi saznali smo i za srpski doprinos istoriji vesterna. Dvojica naših su baš harala „filmskim“ Teksasom simuliranim u Evropi. Gojko Mitić, rođen u selu blizu Leskovca, pobrinuo se da građani Varšavskog bloka uživaju u kaubojcima. Ali sve je bilo apdejtovano u tada hladnoratovski žanr, pa je on u istočnonemačkim filmovima glumio Indijanca, na strani pravde, koji se bori protiv zlih kauboja.

Srpski glumac Dragomir Bojanić Gidra bio je na suprotnoj strani Teksasa, doduše onog evropskog. On je u Italiji, kao junak Entoni Gidra, u čuvenim špageti vesternima tumačio neustrašivog čoveka čeličnog pogleda koji radije troši metke nego reči. Po opisu filmskih eksperata bio je smrt za muškarce i „smrt“ za žene. Brendirao je i novi potez – pucanje revolverom iza leđa. Jedan od najboljih komplimenata koji opisuje Gidrin privremeni rad u italijanskim kaubojcima zapisan je u rečenici koja je pratila ciklus njegovih filmova u Kinoteci: „Ljubitelji špageti vesterna — pošto jednom vide Entonija Gidru, možda više neće (ranog) Klinta Istvuda shvatati tako ozbiljno.“

Toga sam se setio kada sam nedavno sreo Jelenu Bojanić, Gidrinu ćerku. Nismo se videli godinama i meni su upravo vesterni njenog oca prvo pali na pamet. Rekla mi je da kod kuće ima onaj revolver. Gidra bi sigurno odbacio one komparacije sa Prljavim Harijem. Prezirao je pretencioznost. I onu filmsku, naravno. Dok ispijam drugi produženi espreso s njegovom ćerkom, na pamet mi padaju kasni radovi njenog oca. Ona sapunica započeta debijem „Lude godine“ u kojoj je Gidra preuzeo stvar pa je to u kasnijim nastavcima poput „Žikine dinastije“ prestala da bude storija o Bobi i Mariji. Dragomir Bojanić je pored te epizode u Italiji imao bitne uloge. Dobio je i prestižnu Zlatnu arenu u Puli za film „Svadba“. Glumio je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu od 1964. do 1966.

Njegov glumački početak bio je filmski. Gidra je rođen 1933. u Kragujevcu. Majka mu je bila profesorka Ženske gimnazije, a otac oficir Kraljeve garde. Nije bio ni na čijoj strani. Čuvao je Oplenac.

„Gidra se sećao noći u kojoj su mu odveli oca. Retko je pričao o tome, ali to je bila ključna epizoda koja će potpuno promeniti život i posle koje će ostati siroče. Majka mu je umrla od tuberkuloze, a otac je uhapšen posle Drugog svetskog rata. Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je sa devet godina ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi“, opisuje Jelena Bojanić detinjstvo svoga oca.

I onda kreće filmska priča buduće zvezde filma. Malo sporije od metka Entonija Gidre, on ulazi u dramsku sekciju, pa u amatersko pozorište i na kraju u Kragujevačko pozorište. Posle tri godine, glumci Kragujevačkog pozorišta su skupili pare, kupili mu odelo i kartu za Beograd da ode da polaže prijemni na Akademiji. Kada se završio prijemni, upitao ga je Raša Plaović: „Imaš li ti gde da spavaš u Beogradu?“ Gidra mu je odgovorio da ima, a zapravo nije imao nikakav smeštaj osim onog na železničkoj stanici. To je znao i Plaović koji je već rekao čistačicama na Akademiji da raspreme jednu sobu s metlama i kantama u koju se uselila buduća zvezda.

Na Akademiji je upoznao buduću suprugu – Ljiljanu Kontić, takođe glumicu. I taj brak je bio filmski ne samo zbog profesija aktera već zbog sadržaja. Raša Plaović im je bio kum na svadbi.

„Oni su se venčavali tri puta, a dva puta su se razveli. Mira Stupica se stalno šalila s mojom mamom: ‘Ti si jedina žena koja se razvede i ostane da živi u kući s bivšim mužem.’ Govorila mi je za tatu: ‘Bio mi je toliko simpatičan jer je toliko psovao da nisam mogla preko toga da pređem.’ Tata ne bi opstao bez nje“, kaže Jelena Bojanić. Zahvaljujući njoj Gidra je živeo duže. Živeo je brzo, bio je od onih ljudi koji su mogli mnogo da popiju, a da budu zabavni i pričaju viceve.

Ne postoji nedelja koja prođe bez makar jedne reprize nekog od nastavaka sapunice „Žikina dinastija“. Pitam Gidrinu ćerku da li se njen otac plašio da će ga na kraju pamtiti samo po toj ulozi. Odgovara mi da nije i kaže da svako u karijeri ima tezge koje postanu najpopularniji deo karijere, ali ne i jedini.

„Kako je to uzelo maha, stizali su sa svakim novim nastavkom sve manji i manji scenariji. Oni su improvizovali na snimanjima. Ti filmovi podsećaju ljude na neko lepo vreme i konektuju ih s prošlošću. To nema veze s tim da li je to dobra ili loša komedija, ni da li je tezga ili improvizacija, već je samo nostalgija za nekim vremenom“, kaže Jelena Bojanić.

A u jednom od tih nastavaka „Ludih godina“ i „Žikinih dinastija“ pojavljuje se mladi Nikola Kojo koji za Nedeljnik priča epizodu sa Gidrom, ali ne sa snimanja već iz vojske.

„Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra.

‘Šta čekaš? Ulazi’, kaže mi svojim šumadijskim akcentom koga se nije nikada odrekao.

Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali.

Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima — klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra“, opisuje Nikola Kojo svoju epizodu sa Gidrom.

Glumac Petar Božović kaže za Nedeljnik šta je za njega Dragomir Bojanić.

„U životu sam rano ostao bez roditelja, ali sam ih kasnije stekao na filmu. U mom prvom filmu ‘U raskoraku’ oca mi je igrao Gidra. To je bio moj prvi i nezaboravni susret s njim i od tada je on moj ćale. Njegova divna žena Ljalja mi je u filmu ’13. juli’ bila majka. Posle toga, kad god bih ih sreo, grlio bih ih kao svoje roditelje, a njihovu ćerku smatrao sam mlađom sestrom. Fale mi“, kaže Božović za Nedeljnik.

Ne zna se da li je taj Gidrin bekgraund siročeta uticao na činjenicu da se vikendom kod njega i supruge na ručku okupljaju mladi glumci koje je podržavao. Jedan od njih bio je i Žarko Laušević koji je jednom prilikom, tokom snimanja filma, pozvao Gidru oko ponoći: „Treba neko u sceni da me udari tramvajem. Ajde, molim te, dođi ti da me udariš! Ti si siguran, nemoj da me neko drugi udari tramvajem!“

„I ćale se spakuje u ponoć i ode da snimi tu scenu“, priseća se njegova ćerka koju opet vraćam na Italiju i ulogu njenog oca u špageti vestern revoluciji.

„On je igrao nekoliko godina u špageti vesternima, a vratio se iz Italije zbog nostalgije. Njih trojica su otišli u Italiju: Bekim Fehmiu, Tori Janković i moj otac. U Beogradu su se snimale koprodukcije i jednom prilikom tu je boravio Karlo Ponti, muž Sofije Loren. Dopala mu se ćaletova faca, a još je Gidra u nekim delovima Italije naziv za zmiju. A taj nadimak Gidra je dobio na ulici, na šatrovačkom“, priseća se Jelena Bojanić italijanske epizode svog oca. 

Poznata glumica Romi Šnajder i njen muž su takođe pozvali Bojanića za jedan film. Glumio je i sa francuskom glumicom Ani Žirardo u filmu „Biće skoro propast sveta“.

Gidrinu ćerku sam upoznao u ranoj mladosti, u doba panka, Akademije. Kod nje je sedela cela ekipa spremajući se za izlazak na Akademiju. Samo nekoliko sekundi Gidri je bilo dovoljno da skenira ćerkinu ekipu. Jednom prilikom posle povratka iz provoda i odlaska na noćni bus na Trgu, Jelenin prijatelj je sreo njenog oca: „Video sam ti ćaleta, naslonjenog na banderu kod Narodnog. Kladim se da se bolje proveo nego mi na Akademiji.“

Kada je prvi put video kod ćerke u sobi poster Igija Popa, rekao je: „Dobro, dete, šta će ti od svega ovaj leš na gostovanju?“ Sve njene drugarice je zvao „Lidija“.

Gidra je znao šta će se desiti sa zemljom kada se pojavio Milošević. Njegova ćerka Jelena Bojanić je devedesetih otišla u Ameriku. Pre toga je bila u Londonu. Njen otac se iz inostranstva vratio zbog nostalgije, a ona zbog njegove bolesti.

„U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike.“