U godini u kojoj se oženio i dobio stalni posao u JDP-u, Žarko je snimio pet film- skih i televizijskih projekata, od kojih se po značaju i umetničkom dometu izdva- jaju filmovi „Savamala“ i „Direktan pre- nos“, i TV drama „Ruski umetnički ek- speriment“.
– Dao sam ulogu Lakiju u „Direktnom prenosu“. Zamislio sam da igra lik koji, in- spirisan beogradskim fantomom, krade autobus u garaži GSP-a jer hoće da se vidi s nekom Slovenkom. On kaže – super, pri- staje. Odemo u GSP, dođemo do parkira- nog lejlanda. ušao je unutra i kaže: „Ej, gle- daj, ja ne znam da vozim.“ Rekao sam mu da samo ubaci u brzinu i piči. „Jesi li lud, opaliću neki autobus“, komentarisao je. „Nećeš, eno kamere tamo, samo vozi. Boris Gortinski i ja smo iza kamere, ti ideš na nas“, ohrabrivao sam ga. Uspelo je, snimi- li smo iz prve. Bili smo mladi i nadobudni, mislili smo da sve možemo. Autobus je za- ista bio malo ispred nas. Ima jedna scena u tom filmu na koju sam posebno ponosan. Laki je na saslušanju i suočenju s tom svo- jom devojkom. mala prostorija, tu je sudija, Lea koju igra Elizabeta Đorevska, a Lakija dovode dva policajca. U jednom trenutku me je pogledao, otrgao se od pandura koji su ga držali i krenuo ka Elizabeti. uhvatio sam Borisa koji je snimao iz ruke i počeo da ga vrtim ukrug. Ta scena se završava ka- drom u kojem se njih dvoje suludo ljube. Imali smo malo love, to je bio moj diplom- ski film i izbegavali smo dublove. Ako sku- pim sto maraka, sjurim se do „Šumatovca“, gde su sedeli snimatelji Televizije Beograd od kojih sam nabavljao trake – kaže Darko Bajić za knjigu „Lauš“ i otkriva detalje go- stovanja u moskvi:
Sa istim entuzijazmom radio je na televizijskom projektu „Ruski umetnički eksperiment“. Reditelji ovog ostvarenja Branimir Dimitrijević Tucko i Boris Miljković, čija je vizuelna estetika napravi- la revoluciju na Televiziji Beograd tokom osamdesetih, pozvali su Žarka da im se pridruži jer su, kao pametni tipovi, pro- valili da se iza njegovog divnog osmeha krije veliko i dobro srce.
– Znao sam da će biti veliki „mejnstrim“, prava zvezda, da će stati uz rame legendama našeg glumišta. Žarko je, ne smemo zaboraviti, bio jako lep, imao je stas, lice i glas filmskog stara. Upoznajući njega, niste imali dilemu šta će od ovog malog biti. Zbog toga mi je bilo još draže što se neko pred kim je tako blistava bu- dućnost upustio u igru s nama oko jednog filma koji je u priličnoj meri bio eksperi- ment. Mnogo mi je drago što je Žarko bio deo toga – objašnjava reditelj Boris Milj- ković. – Ceo taj projekat ima jednu za- nimljivu biografiju. Taj, volim da ga na- zovem celovečernji video, nastao je iz jednog priručnika za istoriju umetnosti, odakle obično ne nastaju drame. ulazeći u priču o ruskoj avangardi, Tucku i meni se nametnula paralela sa umetnostima komunističkih režima uopšte. Ruski ek- speriment u klasičnoj istoriji predstavlja neobičan pokušaj da se bude na strani re- volucije, da se umetnički gest stavi u slu- žbu istorijskog trenutka. Nevolja je što kod takvih pokušaja dolazimo do čuvene sintagme da „revolucija jede svoju decu“. I to se po našem mladalačkom mišljenju dogodilo u Sovjetskom Savezu, kada je cela jedna generacija umetnika koja je dala kulturni identitet promenama zavr- šila u gulazima ili u inostranstvu. Ta tužna istorija, čini mi se, karakteristično je isho- dište braka države i umetnosti. Mi smo že- leli da nosioci uloga budu isto tako nepo- znati mladi glumci kao što su u to vreme bili Majakovski, Maljevič, Tatin. Kad smo pravili taj izbor, Žarko nam je bio drug s hodnika FDU-a. emitovao je toplotu i ra- zumevanje, da se praktično sam upisao u kasting za ulogu Tjomkina, izmišlje- nog posmatrača. Iako je i nama taj posao bio eksperiment jer nije bilo dramaturgi- je, što je mnogo otežavalo posao glumcima, Žarko je intuitivno bio na našoj strani, hteo je da se igra. Zajednički smo došli do sintagme „samo slobodni ljudi mogu da se igraju“. Dok smo snimali, zezali smo sejersmoimi,ananekinačinion,ose- ćali da smo na tački s koje nema povratka, radimo za televiziju koja se mogla nazvati socijalističkom, možda represivnom, pod budnom pažnjom i kontrolom onih koji su za to zaduženi. Veoma sam srećan što je Žarko svoju prvu ulogu dao jednom tako nesigurnom projektu za koji se nije znalo kakav će ispasti. Njegove sugestije, iako lapidarne, bile su veoma korisne. Zahvaljujući osmehu, ostali smo prijatelji do kraja njegovog života.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 24. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
