Bio je hladan, vetrovit martovski dan, ali siva voda Kasko Beja na suncu se činila sjajnozelenom. Sa svog broda „Pull N’ Pray“, Džastin Papki pregledao je površinu okeana u potrazi za bovama. Ali nije tražio zamke za jastoge.
Papki nije pecao, već proveravao kako stoje stvari sa njegovim usevima. Morska trava, hiljade kilograma morske trave, vijugalo se oko konopaca ispod hladnih talasa. Tempom kojim je rasla, između 10 i 15 centimetara dnevno u poslednjih šest meseci, skoro da je bila spremna da se pokosi i pošalje u restorane u Njujorku i Mejnu.
Izvukao je jednu krupnu traku i dao mi da probam. Zagrizla sam, a morska voda slivala mi se niz bradu.
U veganskim i japanskim restoranima često sam jela salate od morske trave, ali ovo nije bilo to. Vrsta pod imenom “skinny kelp”, bila je blago slana i mirišljava, sa ukusom poput ledenog likera od ostriga i krckave teksture poput al dente fetućina. Kuvar Bruks Burger iz Njujorka koji ovu travu meša sa šargarepom sa roštilja i služi je u svom restoranu “Superiority Burgers”, opisuje je kao “ludački ukusnu i neverovatne teksture”.
Salata od morske trave koja se inače može pronaći u suši barovima razlikovala se baš onako kako se razlikuju breskve van sezone od onih zrelih i sočnih.
Branje divlje morske trave je stari običaj, ali je uzgajanje relativno nov fenomen u Americi. Tehnologija neophodna za uzgoj uvezena je iz Azije, a u Americi je prvo počela da je koristi grupa preduzetnika koja morsku travu smatra hranom budućnosti. Ona je nutritivno bogata (sadrži gvožđe, kalcijum, vlakna, jod i vitamin), doprinosi prečišćavanju okeana, a za prodavce ribe ona može biti novi izvor prihoda.
“Kelp je superheroj morskih trava”, kaže Suzi Arnold, naučnica sa Ostrvskog instituta u Mejnu. “On iz okeanske vode uklanja azot, fosfor i ugljen-dioksid, kojih ima i previše”, kaže ona.
“Kelp je održiv u smislu životne sredine, fizički je održiv jer je dobar za vas.”
Naučnici uzgajanje kelpa, ove vrste morske trave, posmatraju kao izvor hrane koji zahteva minimalno ulaganje. Ne podrazumeva plodno tlo, svežu vodu, niti pesticide, a dokazano je da uzgajanje morske trave pozitivno utiče na kvalitet vode do tog stepena da školjke u blizini razvijaju snažnije oklope i slađe meso.
Tradicionalni velški recepti sastoje se od pržene sveže morske trave na slanini, dok se u Irskoj ona kuva sa krompirom. Škotlanđani je stavljaju u biskvite i hleb, a u Japanu je kuvanje sa morskom travom dostiglo stepen umetnosti.
Iz Mejna sam se vratila sa koferom punim zamrznutog kelpa. Kada se odmrzne – struktura se nimalo ne menja – koristi se poput bilo kog drugog povrća. Pravila sam od njega smutije, salate, ali i potaže. Jedne večeri sam ispekla kelp sa krompirom i piletinom, sve dok nije postala hrskava baš onako kako moja desetogodišnja ćerka najviše voli.
Omiljena mi je pasta sa limunastim sosom od kelpa sa belim lukom, nalik pestu, koji čitavo jelo boji u smaragdnozelenu i produbljuje ukuse okeana u tiganju.
Jedini problem sa morskom travom je pronalaženje konzistentnog izvora kelpa. Industrija je, međutim, još uvek mlada, a svake godine na tržištu su dostupne sve veće količine sveže morske trave.
U Konektikatu Suzi Flores uzgaja kelp koji direktno prodaje kuvarima i na pijaci. Uvrstila ga je u svakodnevnu ishranu, od njega pravi vegetarijanske tartove, a stavlja ga i na picu koju priprema deci. “Dajem ga čak i psu”, kaže ona.
Iako je zarada veoma mala, ona veruje da će cena morske trave porasti.
“Kad god odemo na branje, pomislim na sav taj ugljen-dioksid koji smo prečistili i koliko je voda čistija”, kaže Suzi. “Što se mene tiče, ne moram ni da zarađujem od toga.”
© 2019 The New York Times