U okviru takmičarskog programa 31. Međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica, koji se ove godine održava od 22. do 27. septembra u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica, nalazi se 13 predstava za decu iz celog sveta, po izboru selektora festivala, profesora dr Zorana Đerića. Publika festivala moći će da pogleda raznovrsne i maštovite predstave koje u Srbiju dolaze iz Češke, Estonije, Francuske, Mađarske, Nemačke, Španije, Turske, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Republike Srpske, kao i predstave domaćih pozorišta iz Niša i Subotice.
Ovim povodom razgovaramo sa selektorom, dr Zoranom Đerićem, o njegovom izboru i onome što ćemo videti u odabranim predstavama.
Kao i prethodnih godina, i ove su prijave za festival stigle iz celog sveta – s tim što je ove godine fokus na evropskoj produkciji. Da li se radi o pukom slučaju, produkcionim okolnostima, ili utisku da nam iz evropskih zemalja ove godine dolaze (naj)bolje predstave?
Stiglo je 119 prijava, iz 38 zemalja. Po dve iz SAD i Kine. Po jedna iz Kanade, Meksika, Irana, Kipra, Izraela, Indonezije, Brazila, Južne Koreje, Japana i Argentine. Da su finansijske i neke druge mogućnosti bile povoljnije, verovatno bi izbor bio drukčiji, raznovrsniji, u svakom slučaju. Dugo smo pregovarali sa Kinom o njihovom dolasku. Predstava koju su nam prijavili je produkcijski na najvišem nivou. Jednostavno – spektakl! Šteta je što subotička publika neće biti u prilici da ga vidi ovog septembra. Možda dogodine. Tačno je da smo odabrali 13 predstava iz evropskih zemalja, od 95 koje su nam poslate na uvid. One su najbolji pokazatelji onog što se igra u evropskim pozorištima danas: od predstava sa jednim izvođačem, do tzv. ansambl predstava, naravno da su produkcijski heterogene, velike ili male predstave, ali to ne znači da su njihovi umetnički potencijali slabiji.
Svake godine, pa i ove, deo programa čine i tradicionalne bajke i teme. Da li vam je prilikom odabira važan svež i inovativan pristup temama koje su više nego dobro poznate, ili je pak upravo to njihova prednost – što će se mnogi mališani s njima verovatno susresti prvi put?
Neke klasične bajke treba da vidi svako dete, odnosno svaka generacija. Jako je važno odrastanje uz tradicionalne, proverene vrednosti, a sa njima i priče. Savremeni reditelji predstava za decu računaju sa tim što je u bajkama čarobno, natprirodno, izmišljeno, jer je to deci već ispričano. To deci pomaže da lakše prate radnju, da se uključe u svet čudesnog, bez obzira na način kojim će im to biti pokazano.
Kada govorimo o novim bajkama, kao što su „Bajka sva od šećera“ i „Zelena gora“, šta je to što vas je u njima privuklo?
“Bajka sva od šećera“, koju je napisala i režirala Sara Lustig, a realizovana je u koprodukciji Kazališta Virovitica i Gradskog kazališta „Joza Ivakić“ iz Vinkovaca, je samo iznova ispričana stara priča o Crvenkapi. Ali ovog puta Vuk nije zao, voli decu i slatkiše. Kroz jednu od najpoznatijih bajki braće Grim, Sara Lustig pokreće problem negativaca i njihove uloge u dramaturgiji priče. Predstava „Zelena gora“, nastala je po motivima teksta Mile Mašović Nikolić, a bavi se pitanjima životne sredine i klimatskim promenama, u cilju podizanja svesti kod dece o važnosti zaštite prirode i očuvanja našeg zajedničkog doma – planete Zemlje. Tim je intrigantnija jer stiže iz Crne Gore, koja je promovisana kao „ekološka država“.
Iz Srbije je prijavljeno 12 predstava – po čemu su odabrane odskočile?
Obe predstave, jedna iz Pozorišta lutaka Niš, a druga iz Dečjeg pozorišta Subotica, već su proveravane na međunarodnim i republičkim pozorišnim festivalima. Znači, da su valjane. Uz to, oba odabrana pozorišta ove godine proslavljaju značajne jubileje: Dečje pozorište Subotica – 90 godina od prve lutkarske predstave (1934), a Pozorište lutaka iz Niša – 65 godina od osnivanja (1951). Želeli smo da zajedno sa njima obeležimo ove važne datume za naše lutkarsko i dečje pozorište.
U uvodnom tekstu ste naznačili da posebno mesto ima eksperimentalna predstava: „360°- Virtual Puppetry: The Gold Diggers“, na jednoj strani, a na drugoj, lutkarska virtuoznost francuske predstave „Ne čekaj me!“. Možete li nam još bliže predstaviti ova dva ostvarenja i zbog čega su ona značajna?
Predstava Lutkarskog pozorišta iz Cvikaua, Nemačka „360 C virtualno lutkarstvo: Kopači zlata“, predstavlja tehnologiju virtualne stvarnosti. Ograničen je broj publike. Koriste se VR naočare, kao u svetu filma, 3D, u prostornom zvuku i bez primenljivih fizičkih ograničenja. Autori ostavljaju frontalnu perspektivu igre i oživljavaju priču pred nama. U interakciji analognog i digitalnog, izazivaju nas da preuzmemo novu perspektivu. Pratimo tri saputnika na njihovom putu ka boljem životu.
Francuska predstava „Ne čekaj me…“, na jedan poetičan, istovremeno i humoran način, priča nežnu priču o našim kućama, o našim strahovima i našim stremljenjima ka slobodi. Objedinjeni – lutka i projekcije, pokazuju kako kuće imaju noge, krila i jedra na kojima mogu da otputuju. Ova predstava je dobila gran pri na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Lomži, Poljska, gde sam imao priliku da je gledam uživo i uverim se u njenu snagu i lepotu.
Svake godine, na različite načine, učestvujete i u pratećim programima, razgovorima o knjigama, laureatima nagrade Mali princ, itd. Šta biste ove godine lično izdvojili iz pratećeg segmenta programa festivala?
Pored predstava, koje su u prvom planu, svakako, voleo bih da istaknem i portrete, kroz razgovore sa ovogodišnjim laureatima nagrada koje dodeljuje Međunarodni festival pozorišta za decu Subotica: to su dobitnici „Malog princa“ za životno delo – reditelji i dramaturzi Luka Kecman (rodom iz Novog Sada, koji živi i radi u Banja Luci) i Jaroslav Antonjuk (iz Lomže, Poljska). Prvi je profesor istorije srpskog pozorišta na Univerzitetu u Banjoj Luci, na Akademiji umetnosti, pisac i reditelj, pokretač prvog privatnog pozorišta za decu u Novom Sadu. Drugi je, pored toga što je reditelj lutkarskih i dramskih predstava, direktor Pozorišta lutke i glumca, osnivač i direktor Međunarodnog festivala za decu „Kovčežić“ u Lomži. Sa nama će biti i dobitnica nagrade „Oton Tomanić“, za istraživanje lutkarstva, Eva Tomaševska, iz Poljske, koja godinama sarađuje sa našim Forumom za istraživanja pozorišta za decu i mlade, piše o lutkarskoj umetnosti u Poljskoj, uz to i režira lutkarske predstave. Pozivam vas da nam se pridružite!
Razgovarao Nikola Marković
