Pre 21 godinu, pucnjem iz snajperske puške, ubijen je premijer Zoran Đinđić. Bio je to događaj koji je nesumnjivo promenio Srbiju. U zemlji koja je u 18. i početku 19. veka imala tradiciju nasilnog uklanjanja ljudi koji su na vlasti sa tih pozicija, usred bela dana, ispred Vlade Srbije streljan je premijer – čovek koji je do danas ostao percipiran kao lice promene, kao nosilac talasa koji je trebalo da donese normalan život.
„Stotine hiljada Srba ispratilo je Zorana Đinđića. Bila je to najveća sahrana od Josipa Broza Tita, a Đinđić nije imao 35 godina diktature da to organizuje. Naprotiv.“
U srpskoj istoriji jedino je knez Miloš Obrenović dok je bio na vlasti umro prirodnom smrću. Svi ostali su bili ili ubijeni ili prinuđeni na abdikaciju. To govori o nasilnoj promeni vlasti u istoriji ove zemlje. Nasilno je uklonjen Karađorđe, nasilno su smenjeni knez Miloš i knez Mihailo, svrgnut je knez Aleksandar Karađorđević. Ubijen je knez Mihailo. Kralj Milan je prognan. Kralj Petar je veći deo svog života proveo u izbeglištvu, njegov sin, kralj Aleksandar ubijen je u svetski poznatom atentatu. Aleksandrov brat knez Pavle proteran je iz zemlje i isporučen Englezima, naslednik kneza Pavla kralj Petar Drugi pobegao je iz zemlje, i posle Drugog svetskog rata skinut je s vlasti zajedno sa monarhijom.
I u komunizmu su sličnu sudbinu imali srpski komunistički prvaci.
Slobodan Penezić Krcun nastradao je u nerazjašnjenoj saobraćajnoj nesreći; Aleksandar Ranković svrgnut je na vrhuncu moći; čovek koji je stvorio Miloševića, Ivan Stambolić, brutalno je ubijen u avgustu 2000. Milošević je izručen Haškom tribunalu.
Neverovatni niz prekinut je tek posle ubistva Zorana Đinđića…
Posle 12. marta 2003. političari na vlasti počeli su da odlaze u penziju, ili u opoziciju.“
Tako je Veljko Lalić započeo svoju knjigu o Đinđiću, pod naslovom „Zoran Đinđić i nedovršena država“, po ugledu na Đinđićevu knjigu „Jugoslavija kao nedovršena država“. Njegova politička analiza, pretvorila se autobiografsko delo.
Opozicioni lider
Novembra 1999. godine, nekoliko meseci posle NATO bombardovanja grupa srpskih opozicionara pozvana je u Vašington da se susretnu sa predstavnicima američke vlade i Kongresa, pa i sa omraženom Madlen Olbrajt. U seriji razgovora srpska opozicija je prvi put dobila konkretni mig da su Amerikanci spremni da pomognu u rušenju režima Slobodana Miloševića.
U Vašingtonu su bili Zoran Đinđić, Goran Svilanović, Velja Ilić, Vladan Batić, Milan St. Protić, Zoran Živković i Dragoslav Avramović.
A onda je došao jedan poziv za susret van protokola, možda da se nigde ne zabeleži, sa čovekom čije je ime, malo je reći, odzvanjalo na loše – zvao je Ričard Holbruk.
Holbruk je na toj večeri – na koju su srpski opozicionari otišli uprkos mišljenju većine da to možda i nije dobra ideja – išao „u glavu“ i rekao da opozicija u Srbiji može da pobedi samo filipinskim metodom. Mislio je na dolazak na vlast Korazon Akino 1986. godine na Filipinima.
„Treba vam ujedinjena opozicija i jedna ličnost kao simbol otpora. Tamo je to bila Kori Akino. A ko je vaša Kori Akino?“, pitao je.
Zoran Đinđić je ispred opozicije imao spreman odgovor.
Bio je to jedan čovek iza kog je mogla da stane cela opozicija, čovek koji je mogao da okupi iza sebe široke mase, neuprljan, čovek koji je mogao da računa na glasove razočaranih miloševićevaca…
Đinđić je Holbruku rekao:
„Sedi pored vas. To je profesor Avramović“.
Ipak, profesor Avramović ušao je u pozne godine i bio je slabog zdravlja, pa je promena vlast i organizacija velikih protesta pala na Đinđića. Njegovi saradnici zbog toga Peti oktobar nazivaju – Đinđićevim remek delom.
Đinđić učestvuje u pravljenju Demokratske opozicije Srbije, u kojoj se nalazi 18 potpuno različitih stranaka.
U jeku izborne kampanje, povlači se u drugi plan i svim snagama za predsedničkog kandidata podržava Vojislava Koštunicu.
Milošević je, ipak, odlično znao ko mu je pravi protivnik.
Suočen sa gubitkom vlasti u poslednjem obraćanju naciji 2. oktobra praktično je pozvao na njegovo ubistvo.
“U našoj zemlji je već dugo prisutna grupacija, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke, saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je potrebno da bi se njen otpor slomio.”
Milošević, prema pouzdanim izvorima i pisanju različitih autora, na različite načine pokušava da diskredituje Đinđića, poziva na njegovu likvidaciju, a u dokumentima službe posle petog oktobra pronađeni su dokazi da je za to postojao i plan.
“RDB je primernom mera i radnji došla do podataka o pripremi ubistva Zorana Đinđića upotrebom noža od N.N. lica iz njegovog ličnog obezbeđenja, kamionom ubicom ili snajperom”.
TALAS PROMENE
„Javno diskreditovanje Zorana Đinđića krenulo je odmah nakon Miloševićevog izručenja u Hag. Viktimološkinja Vesna Nikolić Ristanović kaže da je vidljivo bilo nastojanje “da se održi sumnja u umešanost premijera u kriminal, da se nađe opravdanje i relativizuje njegovo ubistvo”.
To je prestalo, samo na trenutak, posle njegovog ubistva.
Omiljena srpska zabava – ogovaranje, radilo je punom parom.
Najopasnijoj specijalnoj jedinici, u kojoj su bili ljudi iz kriminalnog miljea i Arkanovih tigrova, ali i ratni zločinci, neko je stalno govorio kako će Đinđić sve da ih izruči u Hag.
U medijskom ratu DS-a i DSS-a Vlada je označena kao korupcionaška, ili kao ekspozitura krupnog kapitala.
Đinđić je od izdajnika postao mafijaš…
Njegova želja da se bavi ekonomijom, tranzicijom, međunarodnim poslovima, Kosovom, bila je naivna u ratom razorenoj zemlji u kojoj su ljudi sa dna društvene lestvice imali najveću moć.
12. MART 2003.
„Sedeli smo i čekali. Pušio sam cigarete „davidof“, a pikavce gasio u jednu kutiju u džepu. Moguće da mi je neki pikavac ispao sa strane. Telefon je bio kod Ace i javili su mu da Đinđić dolazi…“
Tako je u svojoj zvaničnoj izjavi opisao trenutke pre atentata sam atentator – Zvezdan Jovanović.
Ishod je, nažalost, poznat.
Zoran Đinđić pogođen je sa dva metka, a jedan od njegovih najbližih saradnika, Zoran Živković (čovek koji ga je nasledio na mestu premijera) za Nedeljnik je detaljno prepričao sećanje na taj dan.
„Bio je to jedan od najgorih dana u mom životu. Igrom slučaja, to je bio i rođendan moje supruge Biserke koja je u to vreme radila kod Zorana kao republički sekretar za zakonodavstvo i bili su na istom spratu u Nemanjinoj. Ja sam tu prolazio kolima. Bila je naravno gužva ispred vlade, ali pošto je tu je uvek gužva nisam odmah ukapirao šta je. Dok sam prolazio, zazvonio mi je telefon, ona me zove. Nismo rešili da li te večeri vodimo kumove zbog njenog rođendana u restoran ili kod nas kući. Pitao sam je „Gde ćemo?“, a ona je rekla „Pucali su na šefa“. Okrenuo sam se kolima i vratio se posle tri minuta. Video sam lokvu krvi i rekli su mi šta se desilo.
Rekli su mi da je Zoran odvezen u urgentni centar. To mi je bio jasan znak da je ili mrtav ili u teškom stanju, zato što se po pravilima predsednik vlade, ukoliko ima zdravstveni problem, vodi na VMA, ne u urgentni centar. Tada sam ga video poslednji put pre nego što mu je stavljen čaršav preko glave. Pored te užasno teške situacije, bilo je jako teško saopštiti porodici, ali i to smo nekako uradili. Onda sam se povukao u jednu prostoriju Vlade i otplakao svoj deo.“
U akciji Sablja, o kojoj ste veliki dosije mogli da čitate u jednom od prethodnih brojeva Nedeljnika, otkriveni su počinioci, pohapšen je veliki deo kora srpskog kriminala, ali je jedno ostalo nerazjašnjeno – politička pozadina ubistva.
Inspektori koji su radili na tom slučaju potvrdili su Nedeljniku da je i specijalni tužilac prestao da trpi pritisak kada je iz slučaja izbacio političku pozadinu.
Čovek koji je želeo odgovorno društvo i vlast spremnu da odgovara za svaki svoj postupak, platio je tu političku želju životom. Odgovorni za atentat, oni koji su ga naručili, ni 21 godinu kasnije nisu poznati.
