Da se vratimo načas u januar 2019. i slavne dane protesta „Jedan od pet miliona“. Srpska opozicija je uglavnom solidarna bojkotovala sednicu Skupštine na kojoj je govorio Pahor. A i logično je nekako bilo da su se pre njemu požalili na stanje demokratije nego da su „sačekušu“ priredili recimo Bojku Borisovu, bivšem bugarskom premijeru i nosiocu našeg prestižnog Sretenjskog odlikovanja. Iz revolta, tada nisu sednici prisustvovali poslanici Demokratske stranke, Dveri, Narodne stranke, Socijaldemokratske stranke, Stranke moderne Srbije, „Dosta je bilo“, poslanik Nove stranke i samostalni poslanici. Eh, koliko se toga u međuvremenu promenilo, sem srdačnog osmeha Pahora kad vidi Vučića. I obratno. Dakle, opozicioni Savez za Srbiju više ne postoji. Opozicija je propustila šansu da napravi treći DEPOS u istoriji i da keč-olom izađe na crtu Vučićevom keč-olu.
Gledajući desničarske političke litije, i građanska opozicija može s nostalgijom da se priseti kako ih je Nebojša Stefanović crvenim tačkicama markirao i prebrojavao. Propuštena je šansa da se napravi jaka centristička organizacija (možda čak i partija) čime bi se preduhitrio Vučić koji se tek sad setio „srpskog bloka“ (državotvornog pokreta) čime je opozicija mnogo toga mogla da prejudicira i tako dobije tempo. Taman kad se činilo da je Savez za Srbiju odoleo idiotskoj dilemi – građani ili partije – sunovratio se u ropotarnicu istorije.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 22. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
