Grupa je na hladno zimsko popodne izvezla kola ukrašena svetiljkama, sa čijih se zvučnika širio zvuk nemačkih pop pesama. Pošli su u šetnju.
Niko osim Kralja Kelja i Kraljice nije znao put. Ali svi su bili svesni da su naredna četiri sata hoda vijugavim putevima, uz usputna stajanja da se odigraju igre poput krckanja oraha i pokoja čaša „šnapsa“ tek zagrevanje.
„Ne bojite se kada ga vidite na tanjiru“, rekao je jedan od članova grupe o nagradi za koju su svi znali da će uslediti – kelj dinstan na svinjskoj ili guščijoj masti, poslužen uz slaninicu, kobasice i pareni paradajz. „Mnogo je ukusnije nego što izgleda.“
U ovom kraju Nemačke, nekih 80 kilometara južno od Severnog mora, kelj je više od esencijalne namirnice za smutije i „bolje za vas od brokolija“ vitaminske bombe. On je sezona, događaj, tradicija.
Bavarski festival piva Oktoberfest poznat je širom sveta. Karnevalske parade često se viđaju u različitim delovima Nemačke oko Rajne i katoličkog juga u mesecima pred Veliki post.
Ali šetnje i gozbe u čast berbe kelja – Grünkohl, na nemačkom – u ravnicama oko Oldenburga i Bremena nisu poznate mnogima i čak ni mnogi Nemci ne znaju za njih.
Pre nekoliko godina grad Oldenburg je rešio da to promeni. Nazvavši sebe „prestonicom šetnji za kelj“, počeo je da promoviše ove događaje koji se odvijaju uglavnom u periodu između novembra i februara.
Šetnje organizuju grupe porodica, prijatelja ili kolega, a one su duge između jedan i po i pet kilometara. Kraljevski par, koji se svake godine iznova kruniše, dobija zadatak da osmisli rutu šetnje i organizuje događaje za sledeću godinu.
Kada je sezona, lokalni restorani i pabovi svakog vikenda krcati su dugačkim stolovima na kojima se poslužuje domaći kelj, sa svim dodacima, uključujući i blago ljutu kobasicu punjenu grizom, lokalni specijalitet poznat kao pinkel.
To sve zvuči još bolje kada se stavi u stihove, kao što su učinile “Keljske novine” 1953. godine:
Kelj se servira, skupa sa šunkom, pinkelom i svinjčetom,
Sada svi imate dozvolu da hrabro podignete viljuške svoje
Kelj koji se uzgaja u ovoj oblasti poznat je po svojoj gorčini. Ukus mu je sve blaži što se duže kuva na pari, a zatim se pojačava kada temperatura pada.
„U 17. i 18. veku, sve do 19. stoleća, svaki poljoprivrednik je uzgajao sopstvenu vrstu kelja“, kaže profesor Albah. „Mnoge od njih su nestale kada su u 20. veku stigli prodavci semena. Opstale su vrste koje se lakše gaje.“
Kelj ljude i dalje toliko podseća na hladnoću da se poljoprivrednici muče da prodaju povrće ukoliko je temperatura previsoka, kaže Ajke Fram koji vodi jedno imanje.
„Možemo da imamo divan kelj na pijaci, ali ako nije dovoljno hladno, ljudi ga neće kupiti“, kaže on.
Veruje se da su šetnje produžetak stare tradicije imućnih zemljoposednika u ovoj oblasti koji su voleli da se zabavljaju na snegu.
Tradicija se pretvorila u festival lokalnog nasleđa, priliku da se okupite sa prijateljima.
Restorani nude pakete obroka, a obavezno se i pleše.
Lena Bauer, meštanka obližnjeg Oldenburga, jedna od učesnica u šetnji, priznala je da su joj bile potrebne godine da se priključi ovog godišnjem ritualu.
„Ranije nisam želela da idem, ali kada sam konačno prelomila, shvatila sam u čemu je stvar“, kaže ona. „Ne radi se o kelju. Neki ljudi ga vole, neki ne. Poenta je u zajedništvu, pripadanju i dobrim prijateljima.“
U njenoj grupi ove godine našao se i Jens Varntjes kome je ovo tek prva od tri planirane šetnje – „ova, sa prijateljima, zatim jedna sa kolegama sa posla, a onda sa prijateljima moje supruge“.
„Posle toga ne morate da jedete kelj čitave godine“, kaže on.
Tagovi
