Zveckanje oružjem u Sredozemnom moru: Turska nastupa sve agresivnije prema Grčkoj

Turska je zbog rata u Ukrajini postala strateški još važnija nego inače. Ankara to sada koristi. U sporu oko ostrva u Egejskom moru, Turska nastupa sve agresivnije prema Grčkoj, piše Dojče vele.

Cela stvar je zapravo apsurdna. Turska i Grčka su članice NATO, saveza koji je osnovan kako bi se branio protiv zajedničkog neprijatelja. Bez obzira na to, dve susedne zemlje često su na ivici oružanog sukoba. To koliko se Grci osećaju ugroženo, može se videti i po visini njihovih izdataka za odbranu: 3,8 odsto BDP, to je najviše od svih članica NATO.

Problem su suprotstavljeni interesi dveju zemalja oko ostrva u istočnom Sredozemlju, o granici na moru i – pravu na eksploataciju nafte ili gasa. Godine 1996. Turska i Grčka su za dlaku izbegle rat zbog jednog malog, nenaseljenog ostrva po imenu Imia. I 2020. je eskalirao konflikt oko grčkih i turskih zahteva za kontrolom tih područja. Sledeće nedelje bi jedan turski brod u spornom regionu trebalo da krene u potragu za zemnim gasom, a Grci će to verovatno da shvate kao novu provokaciju.

SAD kao vodeća sila NATO, često uz pomoć generalnog sekretara Severnoatlantskog saveza, stalno uspeva da spreči otvoreni rat među saveznicima. Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel je 2020, uz podršku Evropske unije, imala velikih zasluga u procesu mirenja dveju strana.

Suverenitet pod znakom pitanja

Konflikt se sada ponovo intenzivira. Ankara dovodi u pitanje grčki suverenitet nad čitavim nizom ostrva u istočnom Egejskom moru – poput Rodosa, Lezbosa, Samosa i Kosa – zato što je Grčka, kako tvrde Turci, stacioniranjem vojnih snaga na njima prekršila međunarodne ugovore. Redovnim letovima turskih borbenih aviona iznad grčkih ostrva, Ankara gotovo svakodnevno demonstrira svoje zahteve.

Turska se poziva na Ugovor iz Lozane iz 1923. kojim je definisana današnja granica i kojim su Grčkoj, nakon grčko-turskog rata, pripala ostrva Lezbos, Hios, Samos i Ikarija, odnosno na Ugovor iz Pariza iz 1947. kojim se Italija nakon Drugog svetskog rata u korist Grčke odrekla grupe ostrva Dodekanez. Ugovorima je definisano da ta ostrva moraju da budu demilitarizovana.

Atina prisustvo svojih jedinica na ostrvima opravdava osećajem ugroženosti zbog učestalih manevara turskih vojnih brodova na zapadnoj turskoj obali, odnosno pravom svake države na samoodbranu.

„Vlažni snovi ekstremista?“

Iako se radi o konfrontaciji s dugom tradicijom, ovoga puta su verbalni incidenti naročito žestoki. Devlet Bahčeli, šef nacionalističke stranke MHP i koalicioni partner predsednika Erdogana i njegove stranke AKP, fotografisao se ispred geografske karte na kojoj se vide sva ostrva u istočnom Egeju, i koja su na toj karti prikazana kao turske teritorije – uključujući i najveće grčko ostrvo Krit.

„Vlažni snovi ekstremista ili zvanična turska politika“, zapitao se grčki premijer Kirjakos Micotakis na Tviteru, pa je zatražio zvanično objašnjenje Ankare.

Unutrašnje-politički razlozi dodatno „motivišu“ turske političare. Naime, iduće godine se u Turskoj održavaju predsednički i parlamentarni izbori. Erdogan i AKP strahuju od značajnog gubitka podrške birača, između ostalog i zbog visoke stope inflacije i loše ekonomske situacije. Spoljno-političke čarke, kako se smatra, mogle bi da odvrate pažnju od problema kod kuće.

Ali i sa grčke strane se zvecka oružjem, doduše to ne rade članovi vlade. Na TV-stanici „Open“ je tako penzionisani viceadmiral Janis Egolfopulos ponovo raspredao priče o tome kako bi Turskoj mogla da se očita lekcija: „Ako oni (Turska, prim.red.) povuku prvi potez, onda će doživeti nešto što još nikada nisu doživeli.“

Nemačka više nije neutralna?

Kako se u ovom sporu pozicionira Nemačka? Po pitanju suvereniteta ostrva, ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je tokom nedavne posete Grčkoj i Turskoj bila jasna: „Grčka ostrva su grčka teritorija i niko nema pravo to da dovodi u pitanje.“ Na pitanje o militarizaciji nije odgovorila. Njen turski kolega Čavušoglu požalio se da Nemačka po tom pitanju više nije neutralna: „Gospođa Merkel je to bila. Nemačka je u njeno vreme bila iskreni posrednik. Nemačka politika je bila uravnotežena.“ A u poslednje vreme, kaže, „ta ravnoteža se nažalost izgubila“.

No, i grčka strana ima osećaj da Nemačka ne tretira uvek Atinu na fer način. Grčki šef diplomatije Nikos Dendijas oštro je kritikovao nemački izvoz oružja i prodaju podmornica Turskoj. „Zahvaljujući tim podmornicama raste opasnost da odnos snaga u Sredozemlju postane neuravnotežen.“

Naklonost Vašingtona

Nemačka ionako u tom konfliktu igra sporednu ulogu. I Erdogan i Micotakis se pre svega trude oko naklonosti Vašingtona. Činilo se najpre da je Micotakis u boljoj poziciji. Sredinom maja održao je govor pred oba doma Kongresa SAD, govorio je o tome da NATO sebi, nakon Ukrajine, ne sme da dozvoli „dodatni izvor nestabilnosti“ na svom jugoistočnom krilu.

Grčki premijer je od Vašingtona zahtevao da ne podrži modernizaciju i proširenje turskog borbenog vazduhoplovstva uz pomoć aviona tipa F-16. Za Erdogana je ta poseta bila bolna, jer je Micotakis uspeo da pridobije SAD da Grčkoj prodaju borbene avione F-35, dakle iste one koje Vašington nije hteo da proda Turcima.

Ali samo nekoliko nedelja kasnije, američki predsednik Džozef Bajden je na marginama samita NATO u Madridu obećao da će „u potpunosti“ podržati modernizaciju turske flote uz pomoć letelica F-16. Tako je, kako se pretpostavljalo, Bajden hteo da ponudi Erdoganu nešto konkretno za podršku Turske ulasku Švedske i Finske u NATO.

Uticaj rata u Ukrajini

Iako konačna odluka o isporuci aviona F-16 još uvek nije pala, ova priča jasno pokazuje koliko Turska strateški profitira od rata u Ukrajini – zato što je pozicija Ankare sada još važnija nego što je ionako bila ranije.

Turska je, pre rata u Ukrajini, kupila ruski raketni PVO-sistem i tako razbesnela Amerikance. Svejedno, taj posao je realizovan zato što NATO sebi tada nije smeo da dozvoli raskol sa Turskom, a to pogotovo ne može sada, u jeku ruskog rata u Ukrajini.

I da se vratimo opet Grčkoj: krajem jula, Erdogan je pozvao NATO-partnere na vojnu vežbu u Izmiru na obali Egejskog mora. Praktično u vidokrugu grčkih ostrva. Radilo se o uvežbavanju mornaričke invazije s ciljem osvajanja jednog fiktivnog ostrva. Na vežbi su učestvovale američke, francuske i italijanske trupe. Ali ne i grčke. Atina je žestoko protestovala, ali taj protest se izgubio negde u hodnicima centrale NATO u Briselu.