Svi fudbalski klubovi imaju svoje navike. Mančester Junajted je godinama imao svojih pet minuta (poslednjih), Liverpul ima svoje preokrete i tuge, Real Madrid svoj ego, Juventus ima problem u predelu obraza, a Crvena zvezda ima svoje godišnje doba.
Sve je počelo sa Gojkom Zecom i onim timom koji je ličio na boy band, bili su crveno-beli tada kao nikada pre i posle fudbalski rokenrol. I kao nijedan drugi klub, prisvojili su jedno godišnje doba – ono najlepše – proleće.
Delovali su otpisano, na poslednjem mestu na tabeli, a završili kao vicešampioni i od tada je ostalo u amanet budućim generacijama da kada profesorke srpskog daju temu „Proleće u mojoj ulici“, igrači u crvenom-belom igraju kao u transu.
Ipak, u novom veku, osim jedne Muslinove i jedne Stojanovićeve sezone, u Ljutice Bogdana je vladao zimski san. Sve do Vladana Milojevića i njegovih „laptop pomoćnika“.
Nije on u Zvezdu doneo rokenrol, štaviše, crveno-beli su stvarali vojnu muziku, precizno, „na ivicu“, ali su i tako zaslužili da se ponovo govori o Zvezdinom proleću, i to evropskom.
Danas, kada bi trebalo da izađu na megdan klubu istih boja iz Atine, koji neki nazivaju i prijateljskim, neće dres sa petokrakom u grbu nositi ni momci duge kose koji su u grad doneli iscepane farmerke, niti je to onaj pleh orkestar koji je svirao kroz London, Keln, Borisov, Moskvu…
Šef orkestra je isti, ali nešto ne štima.
Na prvi pogled nije toliko teško: u timu nema Mičela Donalda i Nenada Krstičića. Ni bilo koga ko može da zaliči na njih.
Drugi pogled, međutim, malo više plaši one koji vole Crvenu zvezdu. Kada se dobro zagledate u prvih pet utakmica Lige šampiona, vidite da mnogo više nedostaje tom timu od Donalda i Krstičića. Nedostaje im stav.
Nije baš lako biti hrabar kada te na velikom odmoru dočeka nekoliko rmpalija većih od tebe za dve glave, pa te bacaju po blatu i kradu ti užinu, ali zvezdaški je da im neko u crveno-belom opali šljagu pa da mirne duše istrpi batine. To je u svoju ekipu usadio Milojević i zbog toga su izgledali evropski – ona tvrda ekipa, ludi golman i ludi stadion.
U duelima protiv Kejna i Sona, Levandovskog i Levandovskog, pa i grčke navale u Beogradu u prvom poluvremenu, nije bilo tog stava.
I to je jedino što su navijači zamerili svom timu.
Nepoštovanje partitura koje raspišu dirigenti sa klupe. Strah u dodavanju najbližem saigraču. Oslobađanje od lopte po svaku cenu i bežanje od odgovornosti.
Taj palanački stav.
Isti oni navijači koji su – ima li išta malograđanskije – izviždali svoje igrače nekoliko puta. Pa i one koji su u Beogradu pretvorilibudućeg evropskog šampiona u prosečan tim.
Zvezdi je u Atini potreban raznolik repertoar. Malo vojne muzike u zadnjoj liniji, pa malo rokenrola između Garsije i Marina. Malo uredno podšišanih startova i opreznosti, malo pocepanih farmerki i lucidnosti. I malo sreće.
Očekivanja od tima su minimalna. Kao onda kada je Gojko Zec na zimskim pripremama poput alhemičara promenio sve. A prilika je jednako dobra. Od novog evropskog proleća tim deli 90 minuta.
I pobeda nad svojim strahovima.
Tagovi
