Od kad znam za sebe, imam problem sa spavanjem. Nemam insomniju, samo mi treba mnogo vremena da zaspim a ako se probudim usred noći ili ako me neko probudi, treba mi
sto godina da se ponovo uspavam. Sećam se koliko sam kao dete, kad bih prespavala kod nekoga, mrzela što svi uvek zaspe pre mene. Taj osećaj kad samo odjednom ostanem sama. Kad mrak postane moj. Kad svaki zvuk samo ja čujem i svaku senku samo ja vidim.
Kao da postanem stražar noći iako bih najradije upalila svetlo. Ili zaspala. Odrasli su se uvek čudili, kad sam bila mala, kako dete koje po ceo dan jurca i uveče se umorno sruši u krevet, ne može da zaspi.
Kao što se i ja sad čudim, kad god se premorena sručim u krevet, kad mi kapci padaju toliko da ne mogu da razaznam redove u knjizi i kad se uprkos tome, satima prevrćem u krevetu u pokušaju da konačno zaspim. Ljudi vole da mi kažu da moram da se umorim u toku dana, kao da je to magični napitak za koji nisam znala, a istina je da sam probala svaku magiju koja postoji.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
