„Dakle, ja otmem deci telefon i onda će oni da rade – šta? Da slažu slagalice? Da nauče da vezu ili pletu?”

Drugog dana Nove godine, Džon Rajhert iz Bouldera u Koloradu posvađao se sa svojim četrnaestogodišnjim sinom Džejmsom.

Tokom dugih meseci karantina, kada škole nisu radile, Rajhert – poput mnogih roditelja – nije obraćao pažnju na to koliko vremena njegov sin provodi igrajući video-igre i viseći na društvenim mrežama. Sada je Džejms, koji je ranije voleo da vozi mauntin bajk i da igra košarku, nastavio da posvećuje sve svoje časove odmora – oko četrdeset nedeljno – svom Xboxu i svom telefonu. Tokom svađe, Džejms je molio oca da mu ne ograničava pristup, rekavši da mu je telefon „ceo život“.

„To je bila tačka preokreta. Njegov ceo život?“, kaže Rajhert, tehnički administrator u kancelariji lokalnog šerifa. „Ne pada mi na pamet da izgubim sina zbog toga.“

Skoro godinu dana otkako je počela pandemija koronavirusa, roditelji širom sveta gledaju kako njihova deca idu dobro utabanom stazom ka sveobuhvatnom digitalnom životu. Kada se bolest pojavila, mnoge mame i tate su olabavile ograničenja, kako bi nemirna i frustrirana deca imala šta da rade. Ali tako su postojeći limiti nestali skoro zauvek. Kompjuteri, tableti i telefoni postali su središte i školskog i društvenog života. Situacija ne brine samo roditelje, već i naučnike.

„Doći će period krize, epskih razmera“, kaže Kit Hamfriz, profesor psihologije na Univerzitetu Stanford u Kaliforniji. On će, navodi, zahtevati od mladih ljudi da „održe pažnju prilikom normalnih interakcija a da za to ne dobijaju nagradu na svakih nekoliko sekundi“.

Naučnici kažu da su dečji mozgovi, sve do adolescencije, nalik na „plastiku“, što znači da mogu lako da se adaptiraju na izmenjene uslove. To bi moglo da pomogne mladim ljudima da nanovo nađu zadovoljstva u oflajn svetu, ali stvar se komplikuje sa trajanjem digitalne simulacije.

Cenu povećanog pristupa ekranima platiće porodice, kaže dr Dimitri Kristakis, direktor Centra za dečje zdravlje, ponašanje i razvoj u Dečjem istraživačkom institutu u Sijetlu. Jer sve više vremena provedenog onlajn znači da će se povećati i anksioznost, depresija, gojaznost i agresija – „baš kao i navučenost na medijum kao takav“.

Naučnike brine to što je korišćenje uređaja loša zamena za aktivnosti koje su veoma važne za zdravstveni, društveni i fizički razvoj, uključujući fizičku igru i druge interakcije koje pomažu deci da se suoče sa izazovnim društvenim situacijama.

Pa ipak, mnogi se roditelji osećaju prosto beznadežno. Povinovanje prepandemijskim pravilima ne samo da deluje nepraktično već može da izgleda i kao veliko zlo ako decu udaljavate od praktično jedinog izvora socijalizovanja.

„Dakle, ja im otmem telefon i onda će oni da rade – šta? Da slažu slagalice? Da nauče da vezu ili pletu? Ne znam kakva su to očekivanja“, kaže Paraskevi Briasuli, spisateljica koja podiže četvoro dece – imaju osam, šest, tri i jednu godinu – sa svojim suprugom u jednom stanu na Menhetnu. Nekim danima, kaže, posmatra svog osmogodišnjeg sina Džesija kako barata trima uređajima, i igra se na svakom od njih.

Dr Hamfriz veruje da bi i odrasle osobe i deca mogli da nauče da se diskonektuju ukoliko bi za to imali priliku. Ali stvar se komplikuje kada znamo da uređaji nisu više samo za igru, već da su neophodni za školovanje, društvenu interakciju, igranje i druge aktivnosti bez kojih se život ne može zamisliti.

U Koloradu, Džejms Rajhert, jedino dete u porodici i učenik prvog razreda srednje škole, kaže da zbog kovida-19 i učenja na daljinu nije imao mnogo prilika da upozna nove ljude. Umesto toga, visi onlajn sa svojim starim prijateljima.

„Ako ne odem kod njih kući, jedini način na koji komuniciramo je preko mog Xboxa“, kaže on. „Tu se igramo svake noći.“

Od prvog januara, njegovi roditelji su ustanovili nova pravila: nema Xboxa i nema telefona tokom radnih dana, a njihovo korišćenje vikendom moraće da se zasluži, pomaganjem u kući. Džejmsova majka Ketlin Rajhert rastrzana je.

Pre pandemije, bilo je toliko opcija za Džejmsa, kaže ona. „Sada, loše se osećam kada mu uvedem ograničenja. To je jedini način na koji se druži.“

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 11. februara

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs