„To što je nuđeno u Rambujeu Srbija nikad više ne može da dobije“, „Izdajniče, smenjen si“, „Milane, ne sme da bude zeleno, mora da bude plavo“: Kosovo i Metohija – šta je bilo, šta će biti…

U narednih godinu dana, sva je prilika, pitanje Kosova će možda biti razmršeno. Evropska unija planira da, pod nemačkim predsedavanjem, do kraja godine pokuša da obezbedi „sveobuhvatni sporazum“, dok Amerikanci, posebno ako predsednik Donald Tramp osvoji novi mandat, planiraju ozbiljna ulaganja, ali i potencijalno novi sporazum, po isteku jednogodišnjeg moratorijuma koji je potpisan u Vašingtonu.

Ali centralno pitanje je, ako se već rešava status Kosova, kakav on može da bude. Da li je realno da se dva miliona Albanaca vrati da živi pod upravom Beograda? Da li je moguća podela? I da li je moguće priznanje Kosova od Beograda u zamenu za ustupke? Ili možda neko „meko“ prelazno rešenje koje ne bi uključivalo direktno priznanje, ali bi podrazumevalo prihvatanje Kosova kao člana UN…

Odgovor na to pitanje, naravno, u ovom trenutku nema niko. Sve se svodi na želje, u zavisnosti od ugla gledanja.

A dok traje traganje za konačnim rešenjem, valjalo bi podsetiti na sve propuštene šanse, ali i uzroke problema koji traju, pa može se slobodno reći, više od pola veka.

Iseljavanje Srba i kršenje prava Albanaca kao svakodnevna tema

Na Kosovu su se uvek prelamale dve vrste problema: Albanci su govorili o ugnjetavanju i kršenju ljudskih prava, Srbi su govorili o sistemskom iseljavanju i pokušaju stvaranja etnički čistog Kosova. I jedni i drugi su bili u pravu, a sve je budilo još osamdesetih težak nacionalizam. Zagrebački Start je tako u tekstu iz 1986. godine primetio „ekstremni nacionalizam“, kako su rekli, golim okom. U glavnoj ulici u Prištini koja se uveče zatvara za saobraćaj i postaje pešačka zona, Albanci i Srbi su šetali razdvojeni – Albanci sa jedne, a Srbi sa druge strane korzoa. U istom tekstu se primećuje da neko sa strane teško može da se doseli u Prištinu kao podstanar, ukoliko nema preporuku osobe od poverenja koja je iste nacionalnosti.

A na sve to, dolazila je loša ekonomska situacija koja je, čini se, na Kosovu uvek bila loša. NIN je recimo 1974. godine objavio tekst o merama predsedništva SKJ za brže razvijanje pokrajine. Tako je Ineks iz Beograda angažovan na izgradnji fabrike okova u Vitini, fabrike lutaka u Srbici i fabrike poljoprivrednih proizvoda u Đurakovcu. Kragujevačka Zastava je doprinela izgradnji fabrike auto-delova u Peći. Prva Petoletka iz Trstenika odrekla se proizvodnje amortizera i ustupila svoje proizvode Kosovu. EI Niš je negovao saradnju preko fabrike pegli u Uroševcu, fabrike elektromotora u Đakovici i fabrike plastike u Podujevu. Magnohrom je integrisao tri rudnika koja su rentabilna – Strezovac, Goleš i Deva. Jugometal iz Beograda je obezbedio inostrane kredite za fabriku šavnih cevi u Uroševcu. Minel je u Đakovu gradio livnicu od 6.000 tona. Elektroinvest je proširio fabriku elektrosklopova u Obiliću…

Ali statistika je pokazala tužnu sliku koja je stajala iza ovih velikih ulaganja. Tako je recimo, 1962, svako 40. domaćinstvo imalo TV prijemnik u SFRJ, a na Kosovu je na svakih 509 kuća dolazio jedan TV. Broj stanovnika na jednog lekara, u SFRJ – 2.565, dok je na Kosovu jedan lekar dolazio na 8.527 stanovnika. Broj industrijskih radnika na 1.000 stanovnika: SFRJ – 62, Kosovo – 23…

Deset godina kasnije, nacionalni dohodak je u SFRJ iznosio u proseku 10.611 dinara, a na Kosovu – 3.007 dinara. Učešće Kosova u industrijskoj proizvodnji je bilo dva odsto.

To što je nuđeno Srbiji u Rambujeu, Srbija ne može više nikad da dobije. I ne postoje zli i pokvareni Amerikanci koji su nas iznenada i pod okriljem noći bombardovali. Bio je to proces koji nismo znali da iskoristimo

Profesor Vladan Kutlešić

Kosovo kao razlog za raspad Jugoslavije

I ta ekonomska situacija na Kosovu bila je, u stvari, i jedan od razloga za raspad Jugoslavije. Milan Kučan, prvi predsednik Slovenije, pričao je prošle godine za Nedeljnik da se Slovenija odlučila za otcepljenje iz ekonomskih razloga na koje se nakalemio nacionalizam. Kako je rekao, problem je bilo pitanje različitog stepena u razvijenosti pojedinih delova Jugoslavije između Slovenije i Hrvatske sa jedne, i Makedonije, Kosova i Crne Gore sa druge strane. Rešenje se tražilo putem Fonda za brži razvitak manje razvijenih republika. Uplaćivanje u taj fond bilo je ustavna obaveza. Do sukoba je došlo oko odlučivanja o upotrebi tih sredstava.

„Rukovodeći ljudi iz delova koji su primali sredstva tražili su suvereno pravo odlučivanja o upotrebi sredstava. Slovenija je naprotiv tražila da se sredstva upotrebe za izgradnju proizvodnih kapaciteta kako bi se što pre razvili. Ante Marković je zagovarao princip ’konvoja’ po kojem se ne može razvijati niko brže nego što može da plovi najmanje razvijeni brod, a to je Kosovo. To je zadržavalo razvitak Slovenije i Hrvatske. Mi smo predlagali princip ‘regate’, da svako vozi svojom brzinom ali pošto smo u zajedničkom timu, treba da pomognemo ovima na začelju da bi nas dostigli bržim veslanjem. Na to se onda lako nakalemio nacionalizam. U Jugoslaviji je vladao fenomen – svi smo tvrdili da smo iskorišćavani“, rekao je tada Kučan.

Podrška Amerikanaca Srbiji

Na početku sukoba u Jugoslaviji, za razliku od zapadnih jugoslovenskih republika, kosovski Albanci su se opredelili za strategiju pasivnog otpora u nadi da će kraj jugoslovenskih sukoba doneti internacionalizaciju kosovskog problema i da će međunarodna zajednica ispuniti njihova očekivanja.

Krajem 1995, politički događaji na Balkanu krenuli su drugim tokom. Kosovo se nije našlo na dnevnom redu Mirovne konferencije u Dejtonu, iako je bilo predloga da se sve reši u paketu.

Nepunih godinu dana kasnije, Albaniju je pogodio politički zemljotres koji je početkom 1997. odneo sa scene nacionalistički režim Salija Beriše. Predrag Simić pisao je da su tada nacionalni pokreti Albanaca izgubili podršku međunarodne zajednice. Na srpsko-albanskim razgovorima u proleće 1997. u Njujorku, američki učesnici nisu se ustezali da albanskim predstavnicima poruče da Zapad neće podržati stvaranje nove albanske države na Balkanu, pošto je već postojeća za dlaku izbegla građanski rat.

Tada se albanski nacionalni pokret suočio sa časom istine u kome je dotadašnja politička strategija dovedena u pitanje. Na političkoj sceni pojavila se opozicija koja je zahtevala radikalni zaokret, a njeni glavni protagonisti postali su Adem Demaći, Bujar Bakoši, Hidajet Hiseni i drugi. Najveća promena na kosovskoj političkoj sceni desila se kada se u proleće 1996. godine prvi put pojavila Oslobodilačka vojska Kosova sa serijom terorističkih napada koji su predstavljali signal da se deo kosovskih Albanaca odlučio da nasiljem pokrene događaje sa mrtve tačke.

Ali OVK nije imala punu podršku međunarodne zajednice, čak su i u pokušajima razgovora bili veoma odbojni prema Amerikancima. O tome piše i Veton Suroi, izdavač najuticajnijeg kosovskog lista na albanskom jeziku „Koha ditore“ u svojoj knjizi „Zmijske noge“. Suroi navodi da političke vođe Albanaca u Prištini u to vreme nisu ni znale ko stoji iza OVK, kao i da je bilo više pokušaja da se uspostavi kontakt sa njihovim vođama. Suroi tako priča i jednu epizodu o odlasku u Drenicu zajedno sa Bljerimom Šaljom i američkim ambasadorom Hilom, kako bi pregovarao o inicijativi za formiranje prelazne vlade u kojoj bi se zajedno našli, s jedne strane, krilo bivših zatvorenika i, s druge strane, Rugovino krilo.

Albaniju je pogodio politički zemljotres koji je početkom 1997. odneo sa scene nacionalistički režim Salija Beriše. Na srpsko-albanskim razgovorima u proleće 1997. u Njujorku, američki učesnici nisu se ustezali da albanskim predstavnicima poruče da Zapad neće podržati stvaranje nove albanske države na Balkanu, pošto je već postojeća za dlaku izbegla građanski rat

„Nakon dugačkog puta u Čičavicu, stigli smo u osnovnu školu u selu Likovac gde se nalazio štab OVK. Tu je prvi odgovor na ponudu bio: ’obavestićemo vas’. I drugi odgovor na pitanje: ’kada’, bio je: ’obavestićemo vas’. Jeste li svesni da sam ja kao američki ambasador došao ovde kod vas kako bih dobio odgovor, jer ste mi to obećali? ’Obavestićemo vas’. Znate li da više neću doći? ’Obavestićemo vas’“, preneo je direktni svedok ovih razgovora Suroi.

„Milane, ne sme da bude zeleno, mora da bude plavo“

Postoji još izvora koji idu u prilog tezi da su Amerikanci bili posvećeni mirnom rešavanju događaja na Kosovu. Recimo, na sastanku Kontakt grupe u Rimu, 29. aprila 1998, Amerikanci su u zamenu za rešenje kosovskog problema, ranije su ispričali diplomatski izvori Nedeljnika, ponudili Jugoslaviji da se vrati u sve međunarodne institucije iz kojih je isključena i da pristupi svetskom finansijskom tržištu. Plan je bio da se iz tog paketa, koji nikada nije otvoren, postepeno izvlače nagrade po principu „usluga za uslugu“.

Prva usluga koju su tražili od Miloševića bila je hitno otvaranje pregovora bez prethodnih uslova. Kad je o Kosovu reč, Amerikanci su u Rimu ponudili jedno od mogućih rešenja: „pojačanu autonomiju“ (enhanced autonomy) unutar Srbije. To je značilo da donji minimum ne bude vraćanje Kosovu statusa federalne jedinice, što je do tada bio američki uslov za početak pregovora.

Milošević je, tvrde upućeni u čitav proces, pod firmom zaštite srpskih interesa očekivao u pregovorima o „pojačanoj autonomiji“ garancije za sopstvenu političku budućnost. O ovoj okolnosti je pre dve nedelje pisao Nedeljnik u temi o zaokretima u spoljnoj politici.

Sada, prvi put za Nedeljnik govori profesor Ustavnog prava Vladan Kutlešić koji je sa srpske strane bio zadužen da vodi te tajne pregovore o pravnoj budućnosti Kosova i pojačanoj autonomiji.

„Godinu dana pre Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čoveka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O’Brajan, specijalni savetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg poverenja. On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da reši status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, posle čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea“, otkriva Kutlešić za Nedeljnik.

On i O’Brajan su dakle radili na pravnom sporazumu dok su u isto vreme u Beogradu, takođe, u tajnosti radili Milan Milutinović i Kristofer Hil, po pitanju vojno-policijske akcije na Kosovu.

„I nekad dođemo ranije i čujem šta pričaju. Mogu da tvrdim i da potpišem da se Hil sa velikom naklonošću, razumevanjem i savetodavno obraćao Milutinoviću o tome kako da se sprovodi akcija na Kosovu, ali mu je istovremeno stavljao ograničenja koja su sadržana OEBS pravilima o unutrašnjim sukobima. I onda ja čujem, mogu da citiram šta sam čuo: Milane, ne sme zeleno da bude na terenu, samo plavo. Značilo je da ne sme vojska tu da bude, nego policija. ‘Ako nema dovoljno plavog, farbaj zeleno u plavo’. ‘Ne sme avijacija, smeju helikopteri’, ‘ne smeju tenkovi, smeju BPR-ovi, ništa preko 80 mm’. To su bila pravila OEBS-a koja su Amerikanci tražili da se poštuju“, prepričava Kutlešić.

Slučaj Jašari kao prekretnica

A slučaj koji je bio prekretnica u mnogim pitanjima, po svemu sudeći, jeste slučaj Adema Jašarija i akcije srpskih snaga bezbednosti u selu Donje Prekaze, 5. marta 1998.

Prema zvaničnoj policijskoj verziji događaja, srpske snage bezbednosti su okružile Jašarijevu porodičnu kuću i pozvale na predaju. Policija im je dala dva sata da se predaju. U okviru zadatog roka, više desetina civila se predalo i udaljilo od uporišta. Nakon prolaska dvosatnog roka, Jašarijeva grupa je odgovorila upotrebom teškog naoružanja – minobacača, mitraljeza, ručnih granata, snajperskih pušaka, ubijajući dva i ranivši tri policajca. Nakon toga je policija upotrebom teške artiljerije sravnila Jašarijevu porodičnu kuću sa zemljom, zajedno s 56 članova njegove obitelji, među kojima je 18 žena i 10 dece.

Human Rights Watch je izvestio da su srpske snage pucale bez razlike i na žene, decu i ostale civile, iako se OVK upustio u borbu za vreme ovih napada. Helikopteri i vojna vozila zasipali su seoske krovove rafalima, a onda su policijske snage ušle u selo, pucajući na kuće. Jašarija su ubili, kao i sve članove njegove porodice, osim jedne jedanaestogodišnje devojčice.

Ovaj događaj predstavlja prekretnicu u kosovskoj krizi i označavaju početak ratnog sukoba. Ova ubistva su radikalizovala kosovske Albance i omasovila redove OVK-a, koji je nakon toga počeo da prerasta u „organizovani narodni pokret otpora“ protiv beogradskih vlasti. Mnogi Albanci koji su bili pristalice Rugovine politike nenasilja nakon ovoga su se okrenuli oružanom otporu. O tome piše i Veton Suroi u svojoj knjizi, a jedan kosovski Albanac iz Prištine rekao je svojevremeno Nedeljniku da je radikalizacija tih dana postala toliko opipljiva da su ljudi u Prištini masovno išli tih dana u bioskop gde se prikazivao film „Hrabro srce“ s Melom Gibsonom u glavnoj ulozi samo da bi skandirali Ademu Jašariju koga su poistovetili sa škotskim likom Vilijamom Volasom.

Istina o Rambujeu: „Izdajniče, smenjen si“

Posle događaja u Donjem Prekazu, dakle, oružani sukobi su se zaoštrili, pa je sledeće godine došlo do konferencije u Rambujeu.

Kutlešić, koji bio član državne delegacije na ovim mirovnim pregovorima, priča za Nedeljnik kako je tamo ponovo sreo svog starog poznanika Džima O’Brajana.

„Onda počinje Rambuje. I mene stavljaju u delegaciju. Država stavlja politički drugorazrednu delegaciju. To mi je bilo čudno. A na još jednom primeru mi je bilo još čudnije. Na odlasku na aerodrom, bila je subota, Gorica Gajević me zove kod nje, iako nisam član SPS. Ja dolazim kod nje i ona u suzama, drhtavom rukom mi uručuje koverat i kaže ’od prijatelja za porodicu’. I plače, njoj je jasno, ali meni nije jasno i shvatim da je novac. Na aerodromu ću dobiti to isto od policije, sa garancijom da će mi čuvati decu. Ništa ne traže zauzvrat. Ja iz tog zaključujem da je bio strah državnog vrha šta će se dogoditi.

„U dvorcu smo bili zaključani. Ništa se ne radi. Rukovodstvo konferencije, Petrič i Majorski traže da se odmah piše, a mi tražimo da se utvrde principi. I ništa se ne radi tri dana. Trećeg dana, ja vidim u hodniku Džima. Mahnem mu, mahne on meni i kasnije za večerom priđemo jedan drugom. Džim kaže: ‘Vladane, hajde da radimo, ovde se ništa ne radi.’ Ja mu kažem da nemam ovlašćenje, jer sam sad samo član delegacije. On kaže: ‘Okej, ali da znaš da nije dobro.’ Posle dva dana, on kaže: ‘Ovo definitivno nije dobro, hajde da krenemo gde smo stali u julu.’ Ja kažem – okej. Došao je kod mene u sobu oko 22.30 i nas dvojica smo počeli rukom da pišemo tekst sporazuma bez vojnog dela. Tekst sporazuma je bio na nivou slabijem od amandmana iz 1974, ali je podrazumevao pojačanu autonomiju, sa paralelnim institucijama i belgijskim modelom federalizma. Ta pojačana autonomija je predviđala i podelu policijskih poslova po američkom modelu: savezna i pokrajinska policija. Bio je to prihvatljiv model.

„Kad smo završili, bilo je oko pola četiri ujutru, Džim mi kaže: ‘Meni se ovo sviđa, probudi svoju delegaciju, ja ću moju.’ To mi je pokazalo da je on u stvari bio glavni na celoj zapadnoj strani. Mi ih sve probudimo i onda je on govorio, ja sam ćutao. Mene je samo Ratko Marković podržao, Šainović i Štambuk su ćutali. Džim kaže: ‘Ovo je solidna osnova za razgovor, ja ovo šaljem za Vašington, vi šaljite za Beograd, vidimo se večeras.’ Ja sam otišao da spavam. Te večeri oko pola devet je stigao kripto telegram koji je potpisao ministar spoljnih poslova Žika Jovanović. Pisalo je: ‘Izdajniče, smenjen si. Dolazi Milan Milutinović da preuzme pregovore.’ Ja pošaljem Miloševiću šifrovani telegram: ‘OK, ja se vraćam za Beograd’, a on mi vrati šifru da budem tu i da niko ne sme da me dira.

Slučaj koji je bio prekretnica u mnogim pitanjima, po svemu sudeći, jeste slučaj Adema Jašarija i akcije srpskih snaga bezbednosti u selu Donje Prekaze, 5. marta 1998. Taj događaj predstavlja prekretnicu u kosovskoj krizi i označava početak ratnog sukoba. Ova ubistva su radikalizovala kosovske Albance i omasovila redove OVK-a

„Ali Milutinović je odbio taj tekst sporazuma. Ništa me nije ni pitao, niti razgovarao o tome. I onda smo dobili razvoj situacije koja je dovela do bombardovanja“, kaže Kutlešić.

On smatra da to što je nuđeno Srbiji u Rambujeu, Srbija ne može više nikad da dobije.

„I ne postoje zli i pokvareni Amerikanci koji su nas iznenada i pod okriljem noći bombardovali. Bio je to proces koji nismo znali da iskoristimo“, kaže Kutlešić.

On dodaje da u Srbiji već 20 godina vlada priča koju, kako kaže, šire Nikola Šainović i Živadin Jovanović, a koja kaže da smo odbili sporazum u Rambujeu, jer je njime trebalo da budemo okupirani.

„To je glava 7 i prelazne odredbe da će biti referendum za tri godine. I jedno i drugo je laž, jer to tako ne piše. A niko nije pročitao tekst sporazuma u Rambujeu koji postoji čak i na internetu. Ta navodna okupacija je standardni SOFA sporazum koji je postao Aneks B Rezolucije 1244. Znači, to je prva laž. Druga laž je o referendumu, ja taj član sporazuma znam napamet, koliko puta sam ga čitao. Ta prelazna odredba glasi ovako: ‘Za tri godine biće organizovana međunarodna konferencija na kojoj će se razmotriti rezultati ovog sporazuma i na kojoj će se uzeti u obzir i volja naroda.’ Kog naroda, koja volja, na osnovu čega“, objašnjava Kutlešić.

Tači u Holivudu

Iako je utisak u javnosti da su Albanci i pre Rambujea imali dogovor sa Amerikancima o konačnom sporazumu, kasnija svedočenja demantuju takvu tezu. Tako Veton Suroi piše u svojoj knjizi da je, na primer, Hašim Tači odbijao da stavi potpis na Rambuje, jer je imao navodne informacije da „Amerikanci ne žele da se sporazum postigne u Francuskoj“. Insistiranje, objašnjavanja da će potpis Albanaca i nepotpisivanje srpske strane dovesti do bombardovanja, pa čak i pretnje američke strane nisu uspele da ga privole na paraf. Suroi, inače direktni učesnik pregovora, otkriva jednu epizodu koja je privolela Tačija da potpiše Rambuje.

Godine 1962. svako 40. domaćinstvo imalo TV prijemnik u SFRJ, a u AP KiM je na svakih 509 kuća dolazio jedan TV. Broj stanovnika na jednog lekara, u SFRJ – 2.565, dok je na Kosovu jedan lekar dolazio na 8.527 stanovnika. Broj industrijskih radnika na 1.000 stanovnika: SFRJ – 62, Kosovo – 23…

„Rešenje je pronašao Džejms Rubin, portparol Stejt departmenta koji je, na insistiranje Džima O Brajana, izvukao Tačija iz sale za sednice. U polusatnom razgovoru , Rubin je ispričao Tačiju kako ima prijatelja koji piše filmske scenarije u Holivudu i kako bi možda bilo dobro da on napiše jedan scenario o njemu. Za film. Za Holivud“, tvrdi Suroi.

Propuštena šansa

Kutlešić navodi da se u Rezoluciji 1244 na četiri mesta spominje Rambuje, i to tako da se potpuno uzimaju delovi teksta sporazuma. Dva puta se Rambuje navodi u tekstu Rezolucije, a u dva navrata u aneksima.

On navodi da je Srbija sledeću šansu propustila posle uspostavljanja protektorata na Kosovu. Hans Hakerup je, kaže, seo i napisao privremeni ustav Kosova koji je važio do 2008.

„Da smo bili pametni, integrisali bismo ga u naš Ustav i tako integrisali Kosovo u Srbiju. On govori o pravima Jugoslavije i Srbije. Važio je do 2008. Mogli smo da napravimo ustavno-pravne aranžmane o istoj državi. Od 2008, nema nikakve šanse da budemo u istoj državi. jedino što možemo jeste da priznamo i da zauzvrat dobijemo prava za Srbe i crkvu. S druge strane, Kosovo nikada ne može da postane država dok važi Rezolucija 1244. I to je jedino što Albance interesuje“, kaže Kutlešić.

*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 456