Dobrica Erić završio je četiri razreda osnovne škole. Više mu nije ni trebalo, jer su, mnogo godina kasnije, škole izučavale njega. Vratio se u lektire i antologije, na velike gradske trgove i polja livada. I bilo mu je sasvim svejedno gde će recitovati svoju poeziju. Da li će ga slušati elitistički krugovi ili njegovi seljaci, jer su ionako znali svaki njegov stih. I hteli su i morali, da bi završili škole!
Ali kada je otišao, Srbija nije stala, niti je došla da ga isprati. Predsednik Srbije nije na sahranu poslao svog izaslanika, niti se setio da dođe lično i poslednji put pozdravi onoga koga je morao da zna napamet, kako on, tako i svi ostali, jer zaboga, pesnici su davno otpevali svoje. Nije odložio sve poslove zbog junaka iz čitanki, a trebalo je. Tek nekoliko dana kasnije, Vučić je ipak poslao telegram, neobično dirljiv za njega. Valjda se setio.
Ministar kulture je možda uzeo slobodan dan, a ako je neko morao da bude tamo, morao je da bude Vladan Vukosavljević. Čak i po cenu da dobije alergiju od šumadijskog polena. Od Dobrice Erića se nije oprostio ni Bećković Matija, ni ostala etablirana pesnička bratija. Došao bi Matija, da su mu zabranili. Ali nisu, pa nije video razlog, odnosno političku upotrebnu vrednost oproštaja sa svojim kolegom velikanom. To ih je razlikovalo. Matija, i te kako živahan i buntovan, mora da bude prokažen i državnim ukazom proglašen za opakog pesničkog stvora, kao što je njegov status državnog neprijatelja u Crnoj Gori, kako bi održao besedu. Dobrica Erić je njegov poetski antipod. Ako je Matija srpski Homer u „rej ban“ naočarima i „barberi“ odelu, Dobrica je bio neprilagođeni, razbarušeni umetnik iz doline Gruže, bez ikakvih ambicija da emigrira na Dorćol. Daleko je selo Donje Crnuće, u srcu Šumadije i za Ljubivoja Ršumovića!
Veliki Pero Zubac koji je pet decenija drugovao sa Dobricom, bio je iznenađen prizorom na seoskoj sahrani
Televizije nisu prekinule redovne programe, nisu pravljene specijalne emisije, jer koga je briga za to što se Dobrica Erić pridružio društvu mrtvih pesnika. Zbog smrti poete ne raste gledanost, a u njegovom bajkovitom svetu nije bilo mesta za ajfonke i šavije, gastoze i mikije, jelene i dare, gejmere i influensere. Od političara je došao samo dverjanin Boško Obradović, ali njegovo prisustvo nije bilo napadno. Ako je za upad u RTS zaslužio keca, zbog Dobrice je zaslužio peticu.
Državni vrh nije zasedao kako bi se odlučilo da li da Dobrica Erić bude sahranjen u Aleji velikana ili tamo gde počivaju zaslužni građani. Pesnik njihovog i našeg detinjstva imao je nemerljiv uticaj na srpsku kulturu, ali je, kao poslednji pripadnik tog plemstva poeta, izabrao samoizolaciju. Bolje i to nego da je završio tako što bi se obesio o konopac. Znao je Dobrica Erić da pesnici umiru sami!
Nije želeo glamurozni ispraćaj i državne fanfare, jer šta bi činio ispod zemlje na Novom groblju, kada je njegova prestonica, njegovo rodno selo Donje Crnuće, bila njegova inspiracija i čitav svet. A Šumadija, njegova aleja Velikana! Rekoh već, umesto da ide u školu, skitao je kao pustinjak pored potoka, pešačio brdima noseći knjige, i tako samouk, donekle čudak, nastavio lozu narodnih pesnika. Tako je učinio jedan od najvećih prevrata u srpskom jeziku i poeziji. Siromašan akademskim znanjem, obogatio ga je svojim talentom i obojio svojim maštarijama. Njegov umetnički puč bio je toliko snažan da su i njegovi savremenici i naslednici želeli da budu isto što i on: dobroćudan a buntovan, prostodušan a uticajan, izolovan i slavan. Dečji pesnik koga su ponovo izučavali i čitali njihovi očevi! Klinci su želeli da saznaju kakav će biti njima daleki i nepoznati svet koji ih iščekuje, a matorci su, čitajući ga ponovo, bežali iz tmurne sadašnjosti, gde ih nemilosrdno sunce nije ogrejalo onako toplo i onako nežno kao što su verovali. Onda, kad su bili deca.
Živeći u raskoraku sa stvarnošću, Dobrica Erić je shvatao da su njegove brdovite staze sve uže i sve neprohodnije, te je priznavao da ne razume poeziju novog doba, smatrajući da je, kao i umetnost, ona u raskoraku sa zdravim razumom i da poprima odlike nevremena. Nije Dobrica mislio na hladne olujne kiše nad Šumadijom i krošnje koje se povijaju, stvarajući nestvarnu polifoniju njegovog utopijskog univerzuma kojeg nije želeo da se odrekne. Stari mudrac je čitao i slušao neke tuđe reči i gledao u nova sunca, ne želeći da ih ni shvati, ni prihvati. Nevini i netaknuti svet prirode, čovečnosti i dobrote nestajao je na narandžasto-krvavom horizontu i pesnik je odlučio da ostane gde je i bio, po cenu potpune izopštenosti i samoće, preuranjene čak i za njegove godine.
Za neoliberalno doba, pesnik je postao uljez, pa je njegova poezija nehotice poprimila ideološke dimenzije. Starovremenski patriotizam bez mržnje, odbrana ćirilice i lirsko skeniranje ljudskih karaktera u kojima nije prepoznavao pohlepu, bezdušnost i egoizam, kao narative novog sunca koje nas prži, postali su nepoželjni, a čistota mladalačkih ljubavi i odrastanja, predmet ironičnih podsmeha.
Veliki Pero Zubac koji je pet decenija drugovao sa Dobricom, bio je iznenađen prizorom na seoskoj sahrani. Čoveku koji je napisao „Mostarske kiše“ Šumadija nije bila daleko. Ali do seoceta u kom je 22. avgusta 1936. godine rođen Dobrica Erić, nije došao ni Justin, vladika žički. Među 500 ili 600 ljudi, bio je tu seoski paroh i dve monahinje iz manastira Vraćevšnica.
Pero Zubac mi kaže da se tada prisetio zasedanja Skupštine Srbije, na dan kada je Toma Nikolić bio biran za predsednika Skupštine, sa kratkim rokom trajanja. Toga dana, umro je veliki Stevan Raičković i niko se nije setio da kaže: „Stanite, danas je umro veliki pesnik.“
Ovu Srbiju i ovakav svet, Dobrica Erić nije razumeo. Kao što ni oni nisu razumeli njega.
Kao što ni za momka iz cveća livada, nije bila devojka iz grada!
Tagovi
Olja
Veliki i skroman čovek. Nekad se smatralo da skromnost velikog čoveka čini većim, ali danas, nažalost, skromnost nije vrlina - ko sam sebe ne veliča teško da će mu drugi odati zasluženo priznanje...
Barajevatz
Bilo nam krivo ili ne, za Dibricu retko ko mlađi od mene zna a ja imam 37, tako da opštk trend je zaslužan da su testopisci turbofolka citiraniji od dotičnog
Little sweet girl
Tužna i donekle istinita tvrdnja , najbolji pokazatelj naše sumorne svakodnevice u čijem su mračnom karakazamu bestijalnosti primat preuzela besciljna političko-ideološka prepucavanja i uznošenje primitivnih marginalnih ličnosti lišenih elementarne kulture na pijedestal pomoću agresivnih medijskih nametanja.Za utehu, mnogo sam mlađa od Vas i znam sve pesme divnog pesnika izvornog srpskog jezika, Dobrice Erića, čitala sam ih još u ranom detinjstvu i bila dirnuta njihovom toplinom, iskrenom blagosću i vedrinom stihova.Turbofolk i slični isprazni muzički novostvoreni stilovi me ni najmanje ne zanimaju, štaviše, zapanjena sam neverovatnom slušanošću takvih besmislica, niti vidim bilo sta lepo i smisleno u njima, niti bilo kakvu poruku.Očigledno je to neumitna posledica zabrinjavajućeg nestanka interesovanja za lepu, punu, zvučnu, životnu pisanu reč u našem narodu, kao i smanjenja pažnje neophodne za razumevanje i promišljanje književnih dela.Međutim, ona ostaju zanavek dostupna , poput najblistavijih prirodnih bisera, duši otvorenoj da pojmi, oseti i razume a pesnici i pisci večno žive kroz uznesenu zvezdanu lepotu njihovih stihova u sazvežđu kulture!
Isidora Đolović
Eto, ako je za utehu, ima nas mlađih koji i te kako dobro znamo za Dobricu i njegovu predivnu, besmrtnu reč. Ne samo kao deo školske lektire, već i čestim živim obraćanjima, gostovanjima, karakterističnim potpisom (koji čuvam na fotografiji brata i mene sa velikim pesnikom, dvadesetak godina je stara), rečju i delom prepunim ljubavi, istinskog patriotizma, tradicije i folklora, slavljenja života, dotakao je duše mnogih generacija. Gospodine Apostolovski, svaka čast i veliko HVALA na divnom, dirljivom tekstu. Vaše kolumne inače ne propuštam i uglavnom mi izmame (gorak) osmeh, ali ovoga puta sam duboko potresena, baš kao i nakon vesti o odlasku jednog od heroja mog detinjstva. Nikada neće biti zaboravljen. Mnogi su već primetili ironiju da je pevač narodne muzike (uz dužno poštovanje) sahranjen u Aleji zaslužnih građana, a čuveni umetnik na seoskom groblju, bez pompe i "javnih jadikovki", ali to je prvenstveno odraz našeg društva, sunovrata vrednosti, a opet i neka vrsta logike...tihi, nenametljivi ljudi, zaista bi trebalo da počivaju u miru zavičaja koji su toliko voleli i opevali. Još jednom, divan tekst. Dostojanstven i teme dostojan!
Анонимни
Selo je Donja Crnuća, a ne Donje Crnuće...Dobrica je sam odavno izabrao mesto počivanja, pored roditelja i brata, tako da o Aleji nije bilo reči. Ršum i sam ima 80 godina, s porodici Erić se javio da ne može doći. A da je državna bruka, jeste. Umiru glumci, pesnici, narodski ljudi, a niko ih ne pominje.
Ruz
Sunce se sad penje na ceric, srdacno vas Dobrica Eric.
Asocijator
Наш драги песник Добрица Ерић је сахрањен у свом родном месту. То се може назвати срећом, почивати у месту свога доласка на свет. Испраћен је скромно, али у присуству родбине и његових искрених пријатеља и поштовалаца. Шта би му значило и да су на сахрану дошли неки званичници државе? Својом надменошћу и вештачким изливима осећања само би оскрнавили чисту средину овог Гружанског села. Много је лепше испраћен песмом "Повратак песника" од пријатеља песника Благоја Баковића коју прилажем у сећање на умрлог песника и родољуба Добрицу Ерића: ПОВРАТАК ПЕСНИКА Сунце се лагано попе уз церић За њим се вазнесе и сунчевић Ерић Вратио се Добрица Србији и кући У онај грумен земље у Црнући Из ње је изашао да би о њој снево Да би је обасјао и песмом опево Ерићким гласом поља и атара Језиком из грла свих њених ратара Где наковањ јечи спрам ковине Од врбака Груже све до Бранковине Улази у вечност снопић до снопића Од младог Бранка до Бранка Ћопића Родиле мајке за земаљске данке Божије даре за вечне читанке Сада си Песниче заувек одбио Све оне награде што ниси добио Нити су они који су судили Те њине награде теби ни нудили Ко да су знали ови што вребају Да теби докази њини не требају Под прстима твојим твога дара фрула Дигла се изнад овога расула У сваком слову између редака Твојих светли част и образ предака Што их твоја песма а и судба сврста У подножје страшно Христовога крста На које пада целог света рђа Од уранијума анђел – милосрђа А ти си у тај ужас урањао По Србију да би је у песме склањао Одакле ће у стиху вечније и дуже Да живи с тобом поред твоје Груже. (Песма изговорена као опроштај од песника испред његове родне куће у Црнући дана 31. марта 2019. године)
Милица Краљ, Подгорица
Песнику свеколиког детињства и свеколике младости и васколике Србије, припадају најлепше речи језика српског, припада му сва љубав и поштовање народа кога је узнео у дивотне висине; припада му вечно сећање и незаборав опеваног рода. И сви осмеси негдашње, данашње и будуће деце и радост раширених руку. И берићет и добробит срспког села и српског сељака чију је душу небесима озарио. Велике, немерњива свемирска суза за Добрицу чијим одласком је овај худи свет остао умањен за неупоредиву димензију љубави и саосећања за сваки тврди грумен земље наше.
Милица Краљ, Подгорица
Припадају му најлепше и најљубавније речи српског језика; припада му свеколика љубав и поштовање васколике Србије. И вечно сећање и незаборав српског рода који се његовим крилатим стихом узнео пут недостижних висина; и осмеси негдашње, данашње и будуће деце; и раширене руке берићетног сељака и добробит Шумадије. Велика, свемирска суза за ПЕСНИКА ДОБРИЦУ ЕРИЋА чијим смо одласком остали умањени за неупоредиву димензије љубави у овом худом времену за сваки тврди грумен земље наше.
Tanja
Zalosno,jadno i tuzno. Bitno da je Vucic poslao avion po Sabana u Nemacku. A srbi umiru tiho i ako su nekad bili velikani duse i kulture. Bio mi je drag i mio covek. Neka pociva u miru jer u ovoj zemlji je haos.
Sale
Stidi se ,,pismena" Srbijo... jadna li si...?! Važno je da je vašarski pevač sahranjen u Aleji ,,velikana"...
Jelena
Odličan tekst, šteta što se, ni autor, ni redakcija, nisu potrudili da saznaju ime rodnog mesta Dobrice Erića. Dakle, ''njegovo rodno selo Donje Crnuće'', kako ste napisali, trebalo je da glasi: njegovo rodno selo DonjA CrnućA! Trebalo bi da sete i od ranije čuli za to selo, a ne sada prvi put! Nalazi se u srcu Šumadije, 28km od Kragujevca i 12km od Gornjeg Milanovca, u Gornjoj Gruži. Odatle је potekao Mija Aleksić i odatle je Miloš Obrenović spremao Drugi srpski ustanak, i kuće obojice se nalaze odmah iznad, u Gornjoj Crnući! Na toj sahrani, zaista, jedino je bio Pero Zubac, i pevači Rade Jorović i Betula. Boško Obradović je izjavio saučešće, nije ostajao na opelu. U poređenju sa drugima, i to je nešto. Sam Dobrica nikada nije ni želeo da se sahrani drugde, što bi bila i nepravda i veliki greh, pa je, da se slučajno neko ne bi prevario, još za života, na seoskom groblju, a na spomeniku ispod kojeg su mu sahranjeni majka, otac i brat, uklesao: Dobrica Erić - srpski pesnik i ruksi akademik!
Драгољуб Збиљић
Такви велики песници и родољуби некако је природно да умиру сами и да га не испраћају други велики песници и родољуби. Велики Добрица Ерић је једини прихватио учлањење у сирото народно удружење за одбрану српскер азбуке. Није ћириличарима нимало чудно што је он једини од великих песника прихватио удружење за одбрану ћирилицее. Други велики песници прихватали су да се појаве и говоре на „официјелним“ скуповима ћириличара, али им је некако било „понижење“ да се било ко од велуиких других песника придружи српско9м писму јер то другима није било довољно да чувају своје „угледе“ великих песника. Једини је Добрицва схватио да му је месту међу бранитељима народног српског писма јер је и он сам чист изданак народа који није имао високе школе која њему, као исстинском старинском народном генију „висока школа“ није ни била потреебна. Он је био, за разлику од многих других „интелектуалаца“ за кога се није могла везато она велика истзиан да су највеће српске штеточине у српској историји биле „школоване будале“. Јер будала са школом, по чистој народној мудрости, постаје „будала на квадрат“. Зато многе „школоване будале“ у лингвистици и књижевности ни данас не знају да схвате да се српска азбука не може сачувати под планском фаворизацијом (хрватске) латинице у српском лукавом изуму комуниста и сербокроатиста под називом „богатство двоазбучја“ у језикзу Срба. Непомућена слава и хвала остају заасигурно за великог Добрицу Ерића.
Рајица Марковић
САМИ Песници умиру сами Одлазе у вечна јата Духова умаклих тами У светлост Оца и Брата. Песници умиру сами Земаљском усудном смрћу А Духом што светлошћу плами У вечну селе се кућу. Песници умиру сами Без очевидног клонућа Кад Болест им тело смами Богазом Васкрснућа.